spot_img

Stefan Simić: ***

Prati me majka pre neki dan do stanice
Maše mi, okreće se više puta
I gledam je kako odlazi, ostaje samo silueta

Jednom je neću imati 
I žaliću svaki trenutak što nisam više proveo sa njom

Svratio sam pre neko veče kod oca
Samo sam na brzinu ostavio stvari a posle ih uzeo
Jedva da smo progovorili koju reč

Jednom ga neću imati
I boleće me što nisam više svraćao

Za mnoga draga lica sam mislio da ima dovoljno vremena
Da ih čujem, pozovem, vidim
I samo su odlazili nečujno
Da sve što sam imao sam im rekao tek posle
Kada nisu mogli da čuju

Imao sam jednog psa u selu
Koga sam morao da dam drugima na čuvanje
Sve da dođem, da ga vidim
Posle su mi rekli da im je nestao
Možda je mene pošao da traži

Imao sam jednog prijatelja, tada najboljeg
Koji je sate i sate odvojio za mene
Nisam stigao na njegov poslednji pomen
Da ne gledam njegove kako pate

Stignu me tako neke tuge
Posebno uveče
Kada žalim i ono što nisam izgubio a znam da ću jednom

Kada me pritisne val prolaznosti
I kada me boli sve čega se sećam
Sve što postoji
Kada me pritisne vreme
I godine
Sve

Da će mi na kraju ostati svima da kažem
Koliko ih volim
Samo još u ovoj pesmi

Koja će ostati posle svih

Pa i posle mene

Da svedoči koliko sam mislio na sve njih
Samo to nisam znao da im kažem kada treba
I pokažem

Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.