U mraku sobe, na četiri kvadrata ležale su dve siluete. Jedina svetlost I jedini znak života bila je crvena lampica sa televizora. On i Ona ležali su okrenuti svako svom zidu. Posle nekoliko decenija zajedničkog života ostala je samo jedna želja ista kod oboje:
Da se slučajno ne dodirnu.
Pohabani, kao njihova bračna postelja. Sa osećajem iskorišćenosti, prolaznosti i umora od služenja svrsi. Rasparčani. Drveni okvir je ostao nepromenjen, govoreći o vrednosti drveta. Ponegde oguljen lak navukao je patinu, ali nije oštetio njegovu čvrstinu i izdržljivost. Kao i okvir njihovog braka. Kao I njihov dan. Kao ono što o njima misle oni koji ih znaju. Čuvanje onoga čemu si učen, onoga čemu si se zavetovao.
Uokviren čvrstinom, vraćan pritezanjem svakog olabavljenog šrafa, pritisnut težinom pokrivki i tela, dušek je bio vidno pohaban. Sa čvorovima, ulegnućima. Poderan od čišćenja, vetrenja, korišćenja, ali to se nije videlo. On i nije namenjen za gledanje. Našminkan novim prekrivačom deluje gotovo savršeno. Koga briga šta ima unutra?
A kad bi se mogle prelistati decenije, svega bi se tu našlo. I suza i smeha, svađe i mirenja, krvi i znoja. Šapata, tuge, laži, istina. Ostalo je u njemu gomila strasti, planova, požuda, neuspeha. Zaboravljena su tu mnoga obećanja, zakletve, zamerke, kajanja.
Njen pogled je bio ka vratima, Njegov ka prozoru. Tako nekako su im išle i misli, iz godine u godinu, iz noći u noć. Ćutali su. Ona oseti nagon da se nakašlje, ali ga savlada. Da izgleda kao da spava. Oslušnu da li se čuje Njegovo disanje. Uvek je strepela nad njim. Tek kad je bila sigurna da je dobro mogala je da pusti da je steže okov starog drvenog kreveta.
Želela je da ustane, da hoda, da zapali cigaretu. Želela je da ga uhvati za ramena, prodrma i pita:
-Šta je ovo sa nama? Dokle smo stigli? Gde smo nestali?
Želela je da zaplače, do otvori ta vrata i zauvek ode. Iz sobe, iz kuće, iz života , iz ljušture učmalosti. Da kaže da u njoj ima još života, ima još potrebe da se smeje, da planira. Nije joj falila stras, nisu je bolele opuštene usahle grudi, izborani obrazi, ogrubele ruke. Bolela je utroba.
Prizivala je one dane kad su na ovom mestu bili živi, kad su se dogovarali, svađali, voleli. Te bi slike bile terane spoznajom da mrzi njegove primedbe o njenim moranjima. Mrzi što ostavlja čarape na stolici, što se stalno žali, što srče vruću hranu. Mrzi kad je pogleda podrugljivo, kad joj kaže da je mogao bolje, mnogo bolje od nje u životu. On, koji se trudio da je osvoji, zbog koga je prestala da bavi plesom. On, sa kojim je rodila decu i radovala se što imaju njegove oči. Gradila, nosila, letovala, žalila rođake. Sa njim je ručala, spavala, za njega peglala, prala, deplirala noge. Zbog njega oblačila haljine, negovala kosu. Sa njim trpela besparicu, prenose utakmica, saobraćajne kazne. Mogao je bolje…
A što nije? Što joj to nije rekao dok je još mogla poći dalje? Što nije jednostavno otišao. Što nije prevagnula bilo koja od sitnih prevara za koje je znala? Što nije imao hrabrosti da svima prizna da mu se godinama sviđala žena njegovog prijatelja? Što nije zgazio sve i otišao. Bolelo bi, ali bi preživela. Ni ovo danas ne boli manje.
On se nije trudio da oslušne njeno disanje. Znao je da je tu, i da diše. Tu za njegovim vratom, kao usud. Znao je i da, sad verovatno pukće i cmizdri žaleći za svojim životom. Ona, koja ga je sputala da živi slobodno, boemski, nomadski. Ništa nije moglo promaći njenoj kontroli, njenoj želji za pravljenjem tog gnezda. Mrzeo je taj ukalupljeni život, natezanje od plate do plate, obaveze prema svima, osim samog sebe. Mrzeo je njena mudrovanja i filozofiranja. Ponekad je osećao da je potuno sam, deca su više bila naklonjena njoj.
Odavno nije želeo da se seća da je želeo baš nju. Da je bila mlada i lepa, da se radovao deci, izletima, njihovim ljubavnim igrama, njenim mekim bedrima. Ne zna šta mu je bilo. Trebao je drugačije. Trebao je duže biti slobodan, a onda naći ženu koja je drugačija. Ženu koja neće da bdi nad svakim njegovim korakom, koja će sa njim u kafani popiti, voleti njegove prijatelje iako misli da su prosti. Trebao je naći ženu koja je misli da za lep trenutak treba potošiti sve, ne misleći na sutra. Mrzeo je njenu preciznost, cicijašenje i držanje svega pod kontrolom. Mrzeo je što za ručkom već planira večeru, što uvek štedi neke pare, što misli da je pametna.
Mrzeo je i sebe što nije uspeo da se oslobodi forme. Svi su mislili da ima dobru i lepu ženu, njegovi roditelji su je voleli i podržavali. Trebao je ići za svojim osećajima. Sam protiv svih. A nije. Vraćao se u to gnezdo, u tu ogradu i tako su prolazili dani.
Njegovi i Njeni dani. Životi bića koja preživljavaju ustajanje, posao, ručak, večeru. Motaju se po tim danima deca, komšije, rođaci, slave, svadbe, sahrane. Popune te dane zimnice, krečenja, čekanje penzije. Pritežu šrafove, menjaju prekrivače. Pričaju danju, o vremenu, o cenama, o obavezama. Brinu jedno za drugo ako su bolesni, ili od nekoga ugroženi. Brane drugima da zavire u njihovu sobu.
Spojeni imenom, zakletvom, kumovima, običajima ostaju zajedno. Jedno sa drugim, a sami. I tako će ostati uvek. Ne može se više nazad. Najveća bežanja dozvole njihove misli, tamo na ona četiri kvadrata. Tu i ostanu, neviđene i njihove.
Dan i svetlost su nešto drugo. Oni postoje da im drugi zavide, da im se dive na istrajnosti, na uspešnosti, na decenijama. Tako će jednog dana, ti neki drugi ljudi, sa suzama pričati kako su imali divan i skladan brak. Kako je šteta što ih više nema.
A oni će i tada biti kao večeras, blizu a daleko. U dva sa dva. Drvene okvire će zameniti mermer, tek da najavi večnost. Oni će ležati mirno, bez dodira, ali i bez misli.
Sve će biti oprošteno i zaboravljeno.
Iz knjige „Ples među svicima“
