U nekoliko skokova, sa lakoćom koja dolazi samo od nesputane mladosti, preletela je preko krovova i spustila se na prozor. Taj prozor je dobro poznavala, tu je dovodila svoje udvarače na po koju slasnu mrvu, sa njega je osmatrala ceo park, sve do šume u daljini. Kljunom je dotakla saklo i odmakla se, očekivala je svoje parčence njihovih osmeha i belog hleba koji su joj nutkali uz tepanje i smešno gugutanje ( nije zamerala, znala je da ljudi nikada nisu naučili komplikovan jezik pesme, svojim nezgrapnim otvorima i debelim jezicima nisu bili u stanju da proizvedu precizne visine golubijeg dozivanja).
Kišno jutro, magla koja joj se zavlačila u paperje i kvasila tanku kožu, a na prozoru nikog. Glad i studen, pa strah da veče neće dočekati živa. Pitanje, da li su je zaboravili ili su se odlučili da više ne žele da imaju svog anđela čuvara. Kiša je polako prešla u susnežicu, pa u sneg, prvi sneg koji je u životu videla. Zapevala je ushićeno očarana plesom belog leda, zaboravila je na glad i na studen. Samo je stajal i uživala, čistota je pokrila i park i šumu u daljini, stopila se se sa bojom neba, sjajila je u treptajima i punila joj oči onozemaljskim predelima koje nije mogla da pojmi. I kada joj se pesma zamrzla u vazduhu, posmatrala je nepomično, zavedena, mlada, nevino nespremna za kraj koji je došao polako i prikovao joj vlažne oči u daljinu, u beskraj iz kog se niko nije vratio. Zaleđena u vremenu, nije čula šapat i nije osetila suze ljudi koji su je oplakivali nekim svojim grubim, nespretnim pesmama.