Hajde, zasviraj maestro! Nek već jednom krene ova suza što me štipa i ujeda. Uzjogunila se, pogled mi zamutila, utrobu potopila. Zasviraj, nek misle da zbog pesme plačem. Nek me žale, nek se smeju…svejedno je.
Daj mi onu notu što para meka tkiva pluća bez kapi krvi. Onu što donese miris poorane njive pored reke i rosu sa trave što ostaje na gležnjevima… dok bežim od sebe.
Sviraj maestro, sviraj, da se kao čovek isplačem.
