Zidovi… Bedemi, hladni, visoki, tamni, oslikani, beli, nevidljivi, ali uvek sa istom svrhom podignuti, da zaustave, da odbrane, da uplaše. Neki su na pravom mestu, u službi kosmičke ravnoteže između svetla i mraka, većina je masa kamena, nabacana i utvrđena zbog straha od prodora nekog zraka duše. Tih se zidova nagledasmo u našem veku i sve su brojniji, mraka oko njih, zelene trave za osloboditi misao sve manje. Hodnici se sužavaju.
Oni koji su ih podigli, oni koji ih štite i utvrđuju varaju se ako misle da su se njima osigurali od duha. Duh ide ikroz zid i kroz vreme i kroz mračna srca. Onaj koji nema ništa drugo do svoju ljubav i svoju čistu dušu, nema šta da izgubi, a takvih se ratnika mrak oduvek plašio. Mirno će čistota prošetati kroz barijere i posejati ono seme dobra, jer joj je to svrha, to je prosta činjenica, istina jača od kvazisvesti materijalnog univerzuma. Kraj svake bajke od vajkada.
Mogu da se okamenim, da podignem bedem od soli i granita, da ukopam dušu u oklop od kostiju, mogu da prestanem, o kako bi to bilo lako. Više da ne osećam ni tugu, ni očaj, ni samoću, ni prazninu. Da proteram ljubav iz kolevke i zagrlim ništavilo. Mogu. Ali neću. Stajaću kao karijtida, biću stena krvavog srca, prepolovljene duše i boriću se. Ratovaću, sa sobom, sa vremenom koje teče sporo kada je duša izbodena noževima. Sa mrakom koji guta pravedne. I voleću, zauvek, disaću ljubav i kašljaću krv. Moj duh je nesalomiv.
Olga Tomović: Zidovi
