Plavo, čisto nebo
Sunčan dan
Od samog jutra
Odlazak na reku
Njena ruka
Mazi njegovu ušnu resicu
Ponekad zaluta ispod kragne
Na vrat
I to ga podseti
Na jedno putovanje
U Novi Sad
Jednog ranog novembra
Pre trideset dve godine
Priča joj o tome
Ona se smeje
Lepo mi je s tobom
Kaže joj
Ona se nasmeje
Onim svojim osmehom
Nevine devojčice
Primakne se
I nasloni glavu
Na njegovo rame
Nije, o čuda
Pevao Koen
Jer uvek peva
Kad ona sedne
U njegov auto
Ali je bila neka
Adekvatna muzika
Onome što ih je
Oboje ježilo
A hladno nije bilo
„Odvedoh je na reku
A imala je muža…“
Pevao je Lorka
Na ovoj reci
Sunce je prevrtalo
Na hiljade riba
U talasićima
Koje je gurao
Uzvodno vetar
Na suncu joj
Nije bilo hladno
I često se krila
U njegovom zagrljaju
Volela je da je greje
Njegov džemper
Govoreći mu
Da je to ljubav
Od koje joj
Biva toplo od
Malog prsta do srca
Sunce se kretalo
Naravno a gde bi
No ka zapadu
I navlačilo senku
Nad ugao
U kome su sedeli
Grlio ju je jače
A ona je svoje
Negovane prste
Zavlačila u njegov rukav
Dan nije žurio
Ali on jeste
I dok je odlazio
Da reguliše
I obavi šta je imao
Na jedan od
Njenih telefona
Stigla je poruka
Jedna od ostalih
Tad nije htela
Da joj baš ona
Kvari retko nedeljno
Podne na reci
Razmišljajući kasnije
Od kuda taj njen
Skriveni nemir u najavi
Čime se odao
A da se odavati nije hteo
Da li ga je uopšte
Bila svesna
Od trenutka njenog izlaska
I kada su se vrata zatvorila
Očekivao je da će ga zvati
Da će se javiti
Da će pozvati
Sa jednog od telefona
I reći kako je bilo
Rešio je da čeka
Jer je umeo
I on da pozove
Na prvom stajanju
dugačkog crvenog
Ipak je pozvao
Jedan od njenih telefona
Odgovorio je
Hladan metalni glas
Da je pretplatnik
Trenutno nedostupan
Trenutno, ej
Na drugom crvenom
Pozvao je njen drugi broj
Njen glas je odavao
Nekog zatečenog
U nečem u čemu
Ne bi htela da bude
Baš tada
U tom trenutku
Znao je
Da će dan poći
Tamo gde je krenuo
Na način
U kome će
Jutro
Ipak
Promeniti sve
