I opet će srce negde da te čeka,
kada sunce zađe u sutonu nekom.
Duboko u noći, negde sam te snio,
ni ja nisam ono što sam nekad bio.
I opet će duša o tebi da sanja,
kad se sunce rađa i dok zora rudi.
U dalekom jutru, nekom, ću te sniti,
ni ja nisam ono što ću, jednom, biti.
I opet će pesnik o tebi da misli,
u proleće rano i u jesen tihu.
U mislima svojim, on će tebe skriti
– ono što je bilo, toga neće biti. –
