–Ono kad opomeneš devojku na ulici: „Ispalo Vam je nešto“, a ona dobaci preko ramena: „Ma to je samo salveta“ i ode ne zaustavljajući se – ovako se provela moja drugarica Jelena Car u situaciji koja je uobičajena pojava na svim našim ulicama, velikim i malim, značajnim i manje značajnim, u svim našim gradovima.
i bravo što papire bacate tamo gde im je mesto
Ups… demantujte me, molim vas, ako znate za grad u kojem prolaznici ne bacaju papiriće, papire, prazne kutije od cigareta, omote od slatkiša i koješta još, gde god im se prohte: na kolovoz ili trotoar, na travnate površine, u tuđa dvorišta kada misle da ih niko ne vidi… na pod autobusa, ispred šaltera, nasred prodavnice… To bi zaista bio raritet koji zaslužuje da bude pomenut na mnogo važnijim mestima nego što je ovaj blog.
Da vam ne prepričavam celokupnu diskusiju, komentari se uglavnom svode na: bezobrazluk, stoka bezrepa, nevaspitanje, prostakluk, nekultura, jezičavost, kakvi roditelji takva i deca…
“ ja sam jednom prilikom dobila: ‘nije, bacio sam'“,
„Bila je reklama, onomad u socijalizmu: „Druže, ispao vam je papir!“ – „A, ne, bacio sam ga, ne treba mi…“ – „Uzmite ga, ne treba ni ovom gradu!“ ,
„Ja sam iz kola pre nekih mesec dana pitao devojku zašto baca praznu paklu na ulicu. Drsko je odgovorila „Može mi se„…
„Meni jedna rekla? Pa podignite…“…
a ja dodadoh da je jedna, kad sam u busu na sedište do nje stavila sve što je pobacala na pod: „Ovo vam je ispalo“… „Ma nije, to sam ja bacila“… mene ovoliku htela da premlati samo zato što sam skrenula pažnju na nju, pri čemu me ama baš niko od putnika nije podržao. Bilo bi previše da sam pomenula i da mi je jedan mališan ispred OŠ „Ćele kula“ u Nišu, na pitanje da li su ga u školi naučili da papir od pojedenog bureka baci na trotoar, spremno i bez imalo stida, odgovorio: Da.
Da bi na kraju Kata Vuletić sve objasnila:
Ajde pls… ne mračite – dve godine sam bila među podosta nevaspitane dece – i jedno sam sigurna: nisu oni krivi. Mi smo to od njih napravili – dozvolili smo svakakvom šljamu da bude glasniji. Primetila sam da je i meni i onoj deci koju je neko vaspitavao lepše ako njih hvalim, a ove ostale ne diram. Prosto ih zanemarim. Kažem šta imam, mirnim glasom i gledam kroz njih. ne ulazim u raspravu, ne uzimam od njih njihovu nesreću. Ostavljam je njima da je sami provare. Deca čuju i kad im ne kažeš. I to još bolje. Osete oni i budu veoma zbunjeni što se hvali ponašanje koje po njima ne vredi pišljivog boba. Bezobrazni su jer im je neko rekao da je to dobro. Jer neko njima važan insistira da budu takvi. Ali čuju, čak i kad ovako reaguju. Prebacivati krivicu na njih ne valja, Nema učinka, jer urade ono što su naučili – ono što je nad njima primenjivano – tuku se. Reći: to što si uradio nije u redu. I tu se zaustaviti. To ostavlja trag. To stvarno ostavlja trag. To je moj zaključak. Zvuči Gandiovski. I meni bi pre dve godine bilo glupo, samo … to sam pozorno izučavala te dve godine, bivajući među dosta takve nesrećne dece. Nered spolja je uvek nered i nesreća iznutra. Tamo gde nam je pažnja, tamo nam ide i energija, a niko od nas je nema za rasipanje. A reći se mora, jer to je vaspitavanje.
Predugo smo se vaspitavanja lišavali. Pa je zavladala fukara.
Pa eto… samo sam to tela da vas pitam: regujete li u sličnim situacijama i ako do sada niste, hoćete li početi. Onako kako Kata predlaže, kada su mladi u pitanju u očekivanju da se i na nevaspitane primi vaspitanje ili onako kako ste gore pročitali, što nam, kako i piše, i ne pomaže.
*Ilustracija je sa Fejsbuka
