„Primeri domaćeg nevaspitanja na svakom koraku liče na performanse koje izvode dokoni žitelji. Bušmani, Hotentoti i ostali šumski ljudići izgledaju kao profesori univerziteta kada ih uporedi sa pojedinim facama ove varoši.“
najbolji lek je šetnja. kreće niz ulicu pored parka koji ima, za ova vremena, dosta ironičan naziv: park heroja. bivših i sadašnjih. heroji, čije su biste nekada, dok nisu izžvrljane, srušene i na kraju pokradene, bile duž glavne staze, odavno su od novih generacija zaboravljeni. za to su se pobrinuli neki novi „heroji“ sa pit bulovima i džipovima. bronzane biste odavno su polomljene, pobacane, raznete. stoje postamenti ispisani sprejovima i izžvrljani porukama „heroja novog doba“.
na ulicama nepostojećeg grada u kome živi stvara i kreira nepostojeći breht vlada uobičajena dosada i čamotinja. primeri domaćeg vaspitanja na svakom koraku liče na performanse koje izvode dokoni žitelji. bušmani, hotentoti i ostali šumski ljudići brehtu izgledaju kao profesori univerziteta kada ih uporedi sa pojedinim facama ove varoši. dok prolazi kroz stari oronuli park posmatra klince koji treniraju pubertetsko ludilo na sveže postavljenim klupama. zastaje da odgleda sledeću scenu:
1. klinci nožićima urezuju svoja imena u nove klupe.
2. prilazi im stariji čovek. ( imajući sve u vidu čovek je poprilično hrabar)
čovek: momci da vas pitam nešto? zašto uništavate tu klupu?
klinci: paaa, onako ( smejuljenje i podgurkivanje).
čovek: kako bi izgledalo kada bi svi počeli da režu klupe?
nosati klinac: lepo bi izgledalo ( opšti smeh).
čovek: (uporno) kada tebi dođe neko u kuću da li ti reže nameštaj?
nosati klinac: paa, reže.
čovek: i to ti je drug?
nosati: aha ( klinci se guše od smeha).
čovek odmahuje rukom i odlazi. klincima polaze sline od smeha. stisnuti u svoju gomilicu, lepi i veseli kao budućnost, produžavaju započete vragolije.
malo dalje, kraj fontane, u kojoj bronzani ranjeni partizan pije vodu dok ga čuvaju bronzani lavići, sede neki zadrigli i masni tipovi. oko fontane je cveće a u cveću prazne pivske flaše. masni se nalivaju pivom gromoglasno kesare i podriguju. jedan uporno svojoj ogromnoj crnoj džukeli gura glavu u vodu. ovde je izgleda jedino psu neprijatno. masni se silno zabavljaju. jedan smrdljivko pokušava pljuvačkom da dobaci do lava na drugoj strani fontane. uneo se u svoj posao, zajapurio. lice mu je isprskano pljuvačkom. čak ga i pas posmatra pomalo gadljivo. smrda ne uspeva da se plasira i mora da ide da kupi pivo. iza njih sedi mladi tata i čita novine. njegov veseli sinčić sistematski gazi cveće oko fontane. tata ne reaguje. povremeno baci blažen pogled na svog vragolana i okrene list. oko mališana koji vežbaju prve korake proleću sumanuti motoristi, turiraju, špartaju okolo kao po pisti. vozikaju i po travi, kuda oni hoće. pitanje je samo kada će početi po deci.
finale u parku heroja nagoveštava jedan polupijani, neobrijani, uniformisani tip.
obraća se majkama čija dečica klimkaju po travi pokušavakjući da povežu tri koraka:
jel bre vi, kaže raspojasani blesan, verovatno neki čuvar ili tako nešto, vi ženske, nemo se pravite lude! koj vi je dozvolio da pušćate decu po toj travici? el zato posejano!
smradovi kraj fontane se klibere i nešto dobacuju.
idemo deco, kažu lepe mame!
idemo, kaže breht u sebi, predstava je završena.
