Daleko od gradske gužve, na prelepom, velikom imanju, živela je Milena sa svojim roditeljima. Kako je bila jedino dete, svi su je voleli i posvećivali joj puno pažnje. Preko dana najviše vremena provodila je sa konjušarem Miletom. Bio je jako nežan i pažljiv prema njoj i s njim joj nikad nije bilo dosadno.
Imala je svog konja u štali i svakodnevno je išla na jahanje. Dok je bila mala uvek u Miletovoj pratnji a kasnije i sama.
Izrasla je u prelepu devojku. Dolazile su joj često drugarice pa čak i udvarači ali ona bi uvek izdvojila vreme da poseti i svog prijatelja Mileta.
Mile je živeo u kućici koja se nalazila iza Milenine kuće. Bila je to mala ali veoma lepo sređena kuća. On se nikad nije ženio. Milena je par puta htela da ga pita za razlog ali bi brzo odustala, smirujući svoju znatiželju.
U kući je imao malenu biblioteku. Voleo je da čita i pravo zadovoljstvo mu je bilo da izdvoji po koji dinar za knjigu. Milena, iako je imala u svojoj kući veliku biblioteku, volela je da dolazi kod Mileta i čita njegove knjige, satima ušuškana u njegovoj fotelji kraj prozora.
Majka i otac su znali za to ali nisu imali ništa protiv.
Jednom prilikom Mile joj je rekao.
„Jednog dana, kad umrem, ove knjige će biti tvoje. I sve što imam pripašće tebi..nemam kome drugo da dam.“
„Daj, nemoj sad da pričaš o tome. Proći će još mnogo godina do tad. Ima vremena, pričaćemo.“
Mile nije hteo da joj kaže da boluje od srca i da se već duže vreme bori sa visokim pritiskom. Nije hteo da je rastuži, znajući koliko ga voli.
Tako jedno posle podne, isprativši drugaricu, krenula je kod Mileta da izabere knjigu koju će čitati. Ušla je u kuću ali nije ga našla. Krenula je do štale sa konjima, ali nije ga ni tamo bilo. „Sigurno je u bašti“ pomisli ona. Mile je iza kuće imao malo parče zemlje i tu je sadio povrće za sebe.
Čim je ušla u baštu, znala je da nešto nije u redu. Iza česme, na trotoaru od cigala, ležao je Mile. Otrčala je do njega, dozivajući ga. Ali nije se pomerao. Čuvši njenu viku, dotrčala je ostala posluga. Lekari kad su došli samo su potvrdili ono čega se plašila. Njen dobri Mile je umro.
Dani posle sahrane bili su jako teški za Milenu. Patila je jako i samo vreme provedeno u njegovoj kući moglo je malo da je umiri. Sve više vremena provodila je čitajući u njegovoj kući. Nikome nije dala ništa da dira u kući. Jednog dana, tražeći novu knjigu za čitanje, naišla je na jednu staru kutiju.
Pažljivo je otvorila pazeći da je ne polomi. Unutra su bile slike i to najviše njene ili njihove zajedničke. Suze joj prekriše lice. Između slika naiđe na neko pismo. Polako ga otvori i poče da čita.
„Mila moja Milena,
Kad ovo budeš čitala mene neće biti više ali bar na ovaj način želim ti reći istinu.
Čim sam došao na ovo imanje sa svojim roditeljima, zavoleo sam tvoju majku. A i ona mene. Počeli smo tajno da se viđamo. Znali smo da je naša ljubav nemoguća. Posle izvesnog vremena tvoja majka je plačući došla kod mene i rekla mi je da je trudna, da nosi moje dete. Morala je da kaže to majci a ova joj je jako brzo ugovorila brak sa čovekom koji njoj priliči. Pokušao sam da je nagovorim da pobegnemo ali nije želela da se odrekne svog lagodnog života, pa makar žrtvovala ljubav. I tako, ona se udade za čoveka za kog si mislila da ti je otac a ja ostah veoma blizu nje a opet tako daleko….
Kad si se ti rodila trudio sam se da ugrabim svaki momenat da te vidim dok su te šetali po imanju. A i ona sama te je dovodila kod mene. U tim trenucima, zaboravljali smo na stvarnost i uživali utroje. Posle si i sama dolazila. Bio sam presrećan zbog toga. Dalje i sama znaš kako je bilo.
Znaj da sam te puno voleo i srećan sam što si bila tako blizu mene, što te nije odvajala od mene.
Voli te tvoj tata“
Milena je plakala i pismo čvrsto držala na grudima, dok je mislila da će joj srce iskočiti.
Kad se malo pribrala otišla je pravo kod majke. Rekla joj je da zna sve i tražila objašnjenje.
„Ljubavi moja, oprosti mi. Nisam mogla da se odreknem ovoga što imam a i tebi sam ovako pružila bolji život, a opet nisam te udaljila od oca.“
„Ali zašto mi nisi bar rekla….? Zašto?“ Plačući, optuživala je majku.
„Mislila sam da je za tebe ovako bolje. Ali pogrešila sam, izvini. Nisam znala da ćeš se toliko vezati za njega.“
Tu više ništa nije moglo da se uradi. Nastavila je svoj stari život sa velikim bolom u srcu.
T. S.
Sanja Trninić – Kutija skriva tajnu
