На свечаном затварању мога срца, било је доста званица. Председавајући председништва, држао је дирљив говор од когa ме је прожимала језа јер је најмање њему било жао што се срце затвара. Док су окупљени брисали сузе дискретно марамицом а други гутали кнедле глумећи јаке, ја сам се смејала том свом циркусу патетике. Па није цео свет пропао, уосталом, у питању је моје срце ! И није ми ни мало жао , само, жали Боже потрошених пара за свечано затварање. Сви ти људи, као уцвељени , а једва чекају када ће кући да се осладе туђим болом. И тај председавајући, главни кловн овог централног догађаја. Јело се и пило после скупа. Председник је био и остао широке руке, више у циљу да разбије малер и предрасуду и опере савест. До зоре је трајало то јаукање које се после великих количина јела и пића завршило песмом, како то код нас Срба, обично и буде. Ја сам се удаљила пре тога. Прогутала кључ одмах након закључавања и отишла у непознатом правцу. Још увек се тражим.
