U današnje vreme kad čoveka hoće da pohvale kažu da je uspešan, obrazovan, vredan, imućan, dobar… Nekada je postajala jedna reč koja je govorila sve. Domaćin.
Domaćin nije bio svako. To je bio čovek koji zna red i običaj, koji ima vaspitanu decu, časnu porodicu, onaj kome se veruje. Domaćin je znao kako se poštuju roditelji, za života i posle smrti. Kako se dočekuje kum i ispraća putnik namernik. Sa takvim se čovekom lomio slavski kolač, kumovalo i sedelo u gornjem kraju.
Njegova reč bila je jača i od bogatstava i od siromaštva. U zlu nepokoran, u dobru ponizan. Častan. Jasnih načela i moralnih normi. Nepotkupljiv i nepokolebiv.
Domaćin je mogao imati mnogo, ali i malo, ako je pitanje materijalnih vrednosti. Vredeo je kao čovek. Mogao je živeti u selu ili u gradu, biti obrazovan ili nepismen. Nije ga domaćinom činilo ni odelo, ni kola, ni kuća. Time ga je činilo časno poreklo, sloga u kući, način razmišljanja, a ponajviše odnos prema ljudima.
Ko ne valja u svojoj kući, ne može biti dobar čovek. Ko je previše glasan nije siguran u ono što priča. Ko nema milosti, nema ni hrabrosti.
Sećam se nekih ljudi koje su nazivali domaćinom. I njih nisu svi voleli, ali im nisu poricali stečenu titulu. Sve što misle o njemu izgovarali su posle priznanja da je, Domaćin čovek.
