Na konkursu OSVOJI ŠTAMPANjE KNjIGE, poezija Gorana Lazarevića – Laza je ostavila najupečatljiviji utisak na žiri, kojim je predsedavao dr Miodrag D. Ignjatović. Konkurs je raspisao i organizovao Umetnički horizont (Saša Mićković), a ukupan broj pesnika koji su poslali svoje pesme je 175. Pesnici su slali po deset pesama i konkurencija je bila zaista jaka, tako da je pravljen uži izbor pesnika.
Goran Lazarević – Laz je pesnik koji podjednako dobro barata slobodnim stihom, kao i rimovanom poezijom. Njegove teme su metafizički produbljene i filozofski naznačene, a pored svega toga jasne su i dostupne svim nivoima čitalaca. Ta poezija nije isforsirana i napadna, pa pored toga ona se sama nameće i lepi za sluh prilikom čitanja…
Lazareviću će biti odštampana autorska knjiga pod pokroviteljstvom Umetničkog horizonta uz sveopštu pomoć Saše Mićkovića, organizatora. Takođe, Lazareviću pripada povelja LIRSKA KRUNA koja će mu biti srdačno uručena. Pobednik konkursa će moći da iskoristi i nastup na televiziji, po dogovoru s organizatorom.
Goranova poezija, pobednička!
BESTELESNI JECAJ POD USNAMA SPAVA
bestelesni jecaj pod usnama spava
talasima tajnim odnose nas ruke
zvali smo se sred nebesa plava
glasovima božjim da nam prođu muke
radosnice vile plele su nam vence
mirisala željom raskovnička trava
u stenama suzom natopismo zdence
srca da ne odu rekom zaborava
tren ovaj da traje zamolismo zvezde
da ne pršte burno u zaludnom padu
dok nam duše lomne u beskraje jezde
nek nam skriju prvu i poslednju nadu
da vatra iskonska što u dahu gori
plamti telom dugo dok nas ne sagori
LUDOST MOJA
Gospodaru
ponovo se u POHODE spremam
i alatu otkivam potkove zlatne
Čuvaj mi vernu ljubu
jer mnim
vratiti se neću ovoga puta
Neka se noćas ruke spletu
oko neveste čedne
neka se opet
utroba moja pretoči u njenu
Oni što posle mene dođu
vatre Vidovdanske da pale
i u kandilima žiške večne
neka ne zamere nikada
ludostima mojim
NEIZBROJ OBALA SNA
povedoh je opet do obale meke
noć je bila gusta i odviše grešna
plamtele su zvezde vrele i daleke
duša beše željna telom neutešna
javljaše se Lorka u trstiku tamnom
dok jelek sam tanki bacao u vodu
haljine se njene mačevale sa mnom
mesec javljao se novom nebohodu
a na pola moga i njegova puta
nakradoh se meda poljubaca njenih
rukom mojom voda oslađena luta
obalama od sna čuda zamišljenih
neizbroj dodira od kojih se ludi
nek nas niko više iz sna ne probudi
Umetnički horizont