Ćutim u polju ispod oblaka.
U obične stvari gledam.
I trava ima oči.
Plave, poput neba.
Ispod trepavica
Sunce se sakrilo.
U njegovim nedrima
zamirisalo je cveće.
Srce mi iz stomaka
na travu izašlo.
Pa lagano šeće.
U svoja usta, uranja sećanja.
Osmehom miluje
sve oko sebe.
I ono bi da gleda,
obične stvari.
Pticu u letu, zelenu travu,
polja žitna…
Različak plavi.
Osmeh moj do neba se diže…
Ćutim…
Tu u polju
ispod oblaka.
Znam…
Nisam sama.
Okružuju me obične stvari…
Trava miriše na proleće.
Ljiljana Skelić Vemić: I trava ima oči
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
