spot_img

Ljiljana Skelić Vemić: Zvezde su gore visoko

Bilo je leto, vreme sunca.
Nebom popločanom ulicom,
koračali smo.
Svuda je sijalo.
Video se blesak…
Na svakom koraku,
drvoredu, grančici.
I nebo je bilo popločano.
Crvene ruže 
po njemu cvetale su.
Leto se opet,
prosulo po pločniku…
Misli kruže… Lutaju
Sećanja na vetar mi mirišu…
Drvoredi nekuda odlaze.
Mrak se u oko uselio.
Svi prozori su zatvoreni.
Izgubio se sjaj.
Noć za ruke me hvata.
Zvezde više ne vidim…
One su gore…
Na nebu, visoko.

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.