Balada o belim vranama
Najrazličitije ptice krstare našim nebom.
Svijaju gnezda pod krošnjama i strehama u našem gradu.
Usamljene domaćice hrane ih stvrdnutim hlebom.
Starci ih teraju, da ne prljaju fasadu.
Svrake – kradljivice drpaju,
Sve što im se nađe pod kljunom.
U svoja gnezda trpaju
Sve što svetluca pod nekim žbunom.
Svrake – kradljivice kradu,
Jer imaju gnezda
Na najvišim krošnjama u našem gradu.
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane.
Ptice – pevačice, zapravo, krešte,
Al’ zato dobro perje imaju.
Bataci i bela mesa na sve strane sevaju.
Cirkoni u paperju blešte,
Dok ih ćurani snimaju,
Kako se tresu i zevaju.
To su poznate TV fešte
Za koje one pevaju.
A kada ptice pevačice požele da se pare
One, najčešće, biraju lešinare.
Ptice – ubice.
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane.
Istočno, na par zamaha krilom,
Vazduh ispunjava nesnosna graja.
Ništa se strašno nije desilo –
Redovna dreka papagaja!
Odaju utisak mudrih ptica,
Naizgled – pametne reči kazuju,
Al’ mudrost nije produkt glasnica –
Samo ponavljaju ono što čuju.
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane.
U gradskom parku – kukavice.
Na sav glas kukaju.
U tuđa gnezda podmeću svoja jaja.
Mesto da ćute – one se brukaju,
Jer kukavičja je vrsta nosilac lažnog sjaja.
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane
I dovedene do očaja.
A ptice selice menjaju klimu,
Menjaju obale,
Menjaju strehe,
Čađavo gnezdo na odžaku u dimu,
U neka nova gnezda se uvale,
Sele sa sobom i svoje grehe…
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane,
Načisto očerupane.
Na morskoj obali pelikani,
Gnjure u peni kao u oblaku,
Ti umišljeni velikani,
Što brinu samo o svom stomaku.
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane.
Vrapci i golubi, jadni i prosti,
Stalno se otimaju za mrve hleba.
I nema za njih veće radosti,
Nego kad klopa padne sa neba!
Priglupe guske i glupe koke
Ničemu drugom ne daju pažnju-
Jedino žele redovne obroke,
Makar završile i na ražnju!
A za to vreme su bele vrane
Spale na niske grane
I žive crne dane.
