Radna navika se gubi ako se planirane aktivnosti izbegavaju ili ako se lako odustaje od gradiva koje nije interesantno ili deluje nesavladivo.
Pokazalo se da su formirane radne navike jako važne za postizanje uspeha u životu. Ako se teži ka tome da se usvajaju od najranijeg detinjstva, kasnije kroz odrastanje i sazrevanje, od presudnog su značaja za formiranje pravilnog odnosa prema radu.
U detinjstvu, samokontrola nije izgrađena tako da dete nije u stanju da kontroliše svoje ponašanje. Rad za dete predstavlja određenu neprijatnost jer se ono vodi samo principom trenutnog zadovoljstva. Zadatak roditelja je da pomogne detetu da izgradi princip realnosti, što se postiže pravilnim usmeravanjem i postavljanjem jasnih pravila (i svakako doslednošću u sprovođenju istih). Cilj je da dete shvati da postoje zadovoljstva koja su štetna (na primer, velika zastupljenost slatkiša u ishrani, provođenje više sati dnevno za računarom), kao i neprijatnosti koje su korisne (redovno pranje zuba, ruku, kulturno ponašanje za stolom, pristojnost, sređivanje sobe i, naravno, učenje). U tome veliku ulogu imaju i maniri samih roditelja jer dete uči ugledajući se na njih.
Dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Ukoliko mu neku želju ne ispunite, ono misli da ga odbacujete i uskraćujete ljubav. Međutim, roditelji moraju da budu istrajni i onda kada su reakcije deteta dramatične. Pre svega oni sami moraju biti svesni da su određena uskraćivanja, dugoročno gledano, za dobrobit deteta. Time se dete uči da neprijatnost ne isključuje ljubav. Poruka koju treba poslati je: ,,Baš zato što te volim, očekujem od tebe da to radiš.’’
Kako se formiraju radne navike kod dece?
- Da bi se radna navika formirala, moraju postojati:
- spoljašnji pritisak pod kojim će dete popustiti,
- doslednost, odnosno nepopuštanje i neodustajanje – za svaku aktivnost koja se započne, insistirati da se uradi do kraja,
- planiranje vremena za izvršavanje obaveza i vremena za igru, i
- definisani kratkoročni i dugoročni ciljevi.
Radna navika se gubi ako se planirane aktivnosti izbegavaju ili ako se lako odustaje od gradiva koje nije interesantno ili deluje nesavladivo. Neophodno je da roditelji blagovremeno uoče da dete nailazi na određene teškoće, i da pomognu detetu da ih prevaziđe pre nego što se naređaju loše ocene, opadne samopouzdanje i stvori otpor prema obavezama i školi.
Radne navike su važne jer će omogućiti:
više slobodnog vremena – ukoliko navika postoji, izostaje ,,razvlačenje’’, obaveze se obavljaju efikasno i ostaje dosta vremena za druge aktivnosti,
- postizanje boljeg uspeha u školi – samim tim što se redovno uči, izbegava se učenje preobimnog, nagomilanog gradiva i bolji uspeh, kao i lično zadovoljstvo, su zagarantovni.
- Kada se navika usvoji, rad više ne izaziva neprijatnost i odbojnost. Šta više, neprijatnost se javlja ukoliko se obaveza ne ispoštuje. Međutim, prijatnost dolazi tek kasnije sa karijerom, ali je za raniji uzrast dovoljno i usvajanje osećaja odgovornosti.
Nekoliko saveta za roditelje
Ako dete ne obavlja dobro određeni posao, nemojte ga kritikovati i odustajati, već mu pokažite kako da to uradi (ako je potrebno i više puta), a zatim ga pustite da uradi samostalno zadatak do kraja. Takođe, bitno je da za svaki zadatak imate strpljenja i da ga ne uradite umesto deteta.
Ono što očekujete od deteta, treba da bude u skladu sa njegovim uzrastom i mogućnostima. U predškolskom periodu, dete treba da usvoji higijenske navike, da rasklanja igračke nakon igre, i da obavlja kućne poslove prilagođene tom uzrastu – da Vam doda posuđe, da složi svoje odelo kada se presvuče, da učestvuje u pripremi hrane. U predškolskom periodu, treba uvežbavati da što duže sedi mirno za stolom, da crta, vežba grafomotiku i pravilno držanje olovke. Sam polazak u školu će za dete predstavljati manji stres ako određene navike i struktura vremena već postoje.
Dete pohvalite za svaki uloženi trud. Nemojte ga grditi zbog loše ocene, to ga može sasvim demotivisati, kao i postavljanje previsokih zahteva. Imajte u vidu da je za pravilno sazrevanje neophodno i vreme za odmor i igru. Nemojte ga porediti sa drugima, već ga ohrabrujte.
Detetu objasnite zašto je važno nešto uraditi – nemojte mu nametati obaveze bez objašnjenja. Na taj način će se razvijati osećaj odgovornosti koji će se aktivirati svaki put kada nešto što je neophodne ne želi da uradi.
Ako zahtevate od deteta da sedi za stolom i radi domaći dok Vi gledate TV ili razgovarate telefonom, to neće imati efekta. Dete će zadatak obavljati bezvoljno, razmišljajući o onome što Vi radite. To ne znači da treba da sedite sve vreme uz njega i da mu pomažete, već da se potrudite da tada i Vi obavljate svoje obaveze.
Mr Anđela Zlatković
dipl.defektolog-specijalni pedagog
Izvor: Vaš psiholog
