Nekada su našu ulicu čuvali drvoredi kestenova. Svaku kuću pratio je i sledio vrt, bašte za uživanje iz čiste potrebe za lepotom. A, tursku kaldrmu iskopali su sedamdesetih, da bi ulicu „oplemenili“ asfaltom za sve veći broj vozila koja su, u to vreme, kupovana po povoljim kreditima. Lion, lipov lad, samoposluga na ćošku… Do škole lepa šetnja po bulevaru, koji se tada zvao revolucionarno, a sada kraljevski, ali je bio i ostao centar nekih dešavanja, beogradski korzo, mesto gde je svako mogao da isprati demografske promene i stanja u društvu. A onda kreće urbanizacija urbanog. Počinje devedesetih, aminovanom nelegalnom gradnjom, a nastavlja legalnom, ali samo po slovu na papiru. Ceo kraj oko Liona koji krasiše bašte i lepe porodične kuće dohvatili preduzimači. Starce i starice, vlasnike pomenutih kuća, preselili u starčke domove, a po ceni jedne garsonjere, na njihovim placevima izgradili monstruozne monolite, petospratnice, desetospratnice. Ulice nisu širili, samo su, kako kažu, pratili potražnju. Grad se širio i u vis i u dalj.
Kako izgleda grad u kome se broj stanovnika gotovo udesetostručio za poslednjih sedamdeset godina, a infrastrukturno nije ispratio sve one krovove nad glavama onih koji su želeli da ovde nađu svoju sreću…a bilo ih je mnogo i još uvek dolaze. Neki delovi grada još uvek nemaju kanalizaciju, ali zato te opštine imaju najveći broj nelegalnih objekata i najveći broj stanovnika. Saobraćaj nikako ne može da se odvija tempom koji bi svaki normalan čovek želeo, jer su gradske ulice uzane i ne mogu se širiti. Opet je najbolji primer za to ulica u kojoj sam rođena, mala ulica na Lionu, nekada je u njoj živelo par desetina ljudi i svi su se poznavali, a sada je dom stotinama i stotinama stanovnika. Tamo gde su bile kuće, sada su soliteri, nema drveća, nema zelenih površina…samo beton, staklo i asfalt. Nema neba, komšija komšiji u tanjir zaviruje. Ruglo…
Skoro sam tuda prošetala i ništa nisam prepoznala, baš ništa. Gorko mi i da pomislim da je došla era novih uniformnih grdoba. Uzane ulice bez vazduha drhte klaustofobično, jer neba nema, nema ni ptica, ni trave, ni boja… Grad je podivljao, podivljali su ljudi koji tu žive, teško je šetati se, nema mesta od parkiranih kola, nema dovoljno parkova za svu decu, nema ni dece…
Generalni urbanistički plan Beograda predvideo je svašta, na papiru sve lepo izgleda, ali u zbilji je još uvek neostvarivo. Gradska kasa je uvek prazna za neke projekte koji bi olakšali život manjih zajednica i opština. Pročitah da su u jednom beogradskom naselju ( naselje Stepa Stepanović) crkveni velikodostojnici rešili da sazidaju crkvu, a naselje od više destina hiljada ljudi nema ni Dom Zdravlja, ni obdanište, ni školu, ni poštu, pa se stanovnici te betonske spavaonice pobunili i ne dozvoljavaju majstorima da zabodu ašov i krenu sa gradnjom bogomolje dok ne dobiju makar Dom Zdravlja. Organizovano dežuraju danju i noću. Ali, to je samo jedan primer, a ima ih suviše za jedanu priču o mojoj nostalgičnoj vezi sa baštom i uređenim drvoredima, tramvajima i trolejbusima u kojima ima mesta i za sedenje…
Primetno se izgled grada menja. Dobismo Đildon, dobismo Beograd na vodi, dobismo fontanu koja peva i svetli kao šarena laža, dobismo gomilu šarenih laža, a nama stalno loše i stalno se nešto bunimo. Možda smo baš mi, prokleti „starosedeoci“ Beograda i najstroži kritičari učinjenog, ipak, ovo je naša dedovina i pradedovina…
