– Nismo mi ono što bismo želeli da drugi misle da jesmo, ni ono za šta se izdajemo kada smo nasmejani, veseli i zadovoljni, setni, tužni i bezvoljni, već ono što izranja iz nas onda kada smo istinom i činjenicama saterani u ćošak i kada nemamo argumente kojima bismo potkrepili ono što tvrdimo ili nastojimo da nametnemo kao jedino ispravno čoveku preko puta nas za koga znamo da je u pravu
U čovekovoj prirodi je težnja da sebe predstavi u najboljem mogućem svetlu. Razlikujemo se samo po načinu na koji to činimo, po mehanizmima koje koristimo da što bolji utisak ostavimo, po vremenu koje utrošimo na te pokušaje da svetu prikažemo samo svoju najbolju stranu i, najvažnije, po meri u kojoj sami sebi dižemo cenu.
Hoću da kažem, imajući u vidu ovo poslednje, a to je, uostalom, svima poznato – neki daju sve od sebe da uistinu i budu onakvi kakvima se predstavljaju, neki tu i tamo zabašure neku svoju manu (svejedno da li intelektualnu, karakternu ili fizičku), a neki su u stanju da realnu sliku sebe zamaskiraju u tolikoj meri da oni koji ih upoznaju u pravom svetlu budu naprosto preneraženim onim što vide, čuju ili osete u njima tom prilikom.
Ništa ne govori upečatljivije o nama, ništa nas toliko ne ogoli i ni na koji drugi način mi nismo mi, kao u situacijama u kojima smo u sukobu mišljenja sa nekim i kada izgubimo i poslednji argument za sopstvene tvrdnje koje je osoba preko puta uspela da pobije toliko čvrstim i valjanim argumentima, da je još negde oko sredine polemike trebalo da makar sebi priznamo kako nismo u pravu.
Svako ima pravo na svoje mišljenje pa i na to da ostane slep kod očiju, neinformisan i pored tolikih načina da to ne bude, da zastupa pogrešan stav ukoliko ga to zabavlja ili mu ne smeta da ispadne glup i nekorektan i da o sebi izgradi sliku osobe sa kojom i ne vredi raspravljati, čak ni o očiglenoj istini, jer će ostati pri svome sve i da od sunčeve svetlosti ne može držati oči otvorenim dok tvrdi da je noć. Jedino na šta, pri toj svojoj tvrdoglavosti i nespremnosti da pogleda istini u oči nema prava, jeste da vređa, da izmišlja, da laže i da blati osobu čija je jedina greška, krivica, šta li već, u tome što zna i što govori istinu.
Od vremena mog detinjstva, kada sam ponekad u prolazu „hvatala“ svađe dokonih komšinica („zašto je tvoje dete bez razloga udarilo moje dete“, „a ti ne umeš ni jaje da ispržiš a švalerišeš se sa mojim mužem“) do danas promenilo se jedino to da su razmena mišljenja, sukobi mišljenja i diskusije za nijansu suptilnije. Valjda stoga što smo danas svi daleko obrazovaniji od žena tek pristiglih u grad iz seoskih zabiti, iz kojih su mnoge ponele i zadržale modele ponašanja nalik navedenom.
Ali su karakteri, nažalost, kao jedna od najteže promenljivih kategorija, ostali isti. I zato i danas možete naići na sličnu prostotu, ne samo kod prosečne osobe, već i kod onih koji se odlikuju najvišim akademskim zvanjima. Ono dr, mr, spec, dipl i ostalo nije nikakva garancija da, malo li se samo zagrebe po sujeti dotičnog, iz njega ne pokulja bujica najogavnijih uvreda i prostota. O izmišljotinama, lažima, obmanama i svim ostalim manama povređene sujete, da i ne govorimo.
Svima nama je je jasno, sve dok se ne nađemo i sami u opisanoj situaciji, da normalan, pametan, kulturan, vaspitan i dobar čovek, koji se drži one poslovice o čojstvu i junaštvu, nikada ne bi smeo ni da pomisli na to da na tuđe argumente odgovara lažima i uvredama. A kamo li tek da baš to i čini.
Šta se dešava u stvarnosti?
Koliko puta ste doživeli, čuli, videli, bili svedokom da neko, kome pobiju sve argumente za neku glupost koju radi ili tvrdi, odjednom postane razjarena zver koja psuje, pljuje i bljuje gadosti na sve one čija je snaga jedino u znanju, informisanosti o temi koja je u pitanju i argumentima za svaki njegov pogrešni kontrargument? Uostalom, ako ste samo jednom opomenuli nekoga da se smeće ne baca na pod autobusa, na trotoar ili ulaz u zgradu, znate i sami kako ste prošli. A i to je neka vrsta sukoba mišljenja, zar ne.
Koliko puta vam se desilo da i sami ne znate šta vas je snašlo, u situaciji kada samo ne možete da istolerišete ili prećutite tuđu glupost, neznanje ili neobaveštenost, a taj drugi, umesto da vam je zahvalan, počinje da viče na vas, da vas vređa, da izmišlja i da u svom očito zlom poremećenom umu počne da vam postavlja dijagnozu. Manje je važan razlog – da li ga je razjarilo to što je uhvaćen u neznanju ili, daleko bilo, gluposti, ili, pak, to što neko drugi zna ono o čemu je on još neobavešten.
Mada su za normalnog čoveka ovakve situacije jako neprijatne i mada se svako pametan posle „boja“ pita „šta mi je ovo trebalo“, iz njih se mnogo toga može i naučiti.
Najpre, kako su davno rekli oni pravi psiholozi, ljudi od struke i nauke a ne nekakvi priučeni vračevi koji niču kao pečurke posle kiše da bi sluđene mase usmeravali na željenje kao osnovu svakog ostvarenja snova i napretka u životu: kada vidite da se neko opire tome da slušajući upućene prestane da bude neznalice, dižite ruke od bilo kakve „akcije“. Ne vredi, takvom, ni objašnjavati, ni pravdati se iskrenim namerama, ni usmeravati ga na izvore informacija i dokaze kojima može da se i sam uveri u to da greši. A pokleknete li, i pored toga, pre ćete se sami iznervirati, a uz to i potrošiti svoje dragoceno vreme za onoga ko ga apsolutno ne zaslužuje. I uz sve to, svi su izgledi da ćete steći neprijatelja za sva vremena.
I drugo, a možda i značajnije od prvog, jeste nimalo zanemarljiv bonus koji se sastoji u mogućnosti najpotpunijeg skeniranja dotične osobe. Tim pre, ako vam je do nje stalo, nezavisno od toga da li je emotivni, prijateljski ili kolegijalni odnos u pitanju.
Posebno je zanimljivo i nadasve korisno kada ste neutralni posmatrač u ovakvim situacijama. Uspete li da se odmaknete bar malo iz centra zbivanja, pa sa strane pratite razvoj diskusije, rasprave, ubeđivanja… možete vrlo lako proceniti osobu koja u tom odnosu gubi:
– častan, korektan, pozitivan, pošten, samopouzdan, siguran u sebe… zdrav čovek, sve i da s teškom mukom prihvati tvrdnju i činjenice koje pokazuju da nije u pravu, neće kolačiti očima, neće potezati neke druge teme koje sa tom nemaju nikakve veze, neće nasrtati na sagovonika/e, neće vređati, neće lagati, neće nikome postavljati dijagnozu (koju, uostalom, time postavlja samom sebi) i time će, naravno, zadržati poštovanje, poverenje i simpatije okoline
– nečastan, mutivoda, nekorektan, zao, negativan, nesiguran u sebe, bez samopouzdanja, isfrustriran… narod bi rekao, pokvaren, a i „ko zna kakva ga je muka naterala“ – taj već na prve nagoveštaje pobijanja argumenata koje iznosi, počinje da crveni, pa da modri, da kolači očima, da steže usne u tanku liniju, da viče, istovremeno uplićući u priču neke davnašnje događaje koji sa aktuelnom pričom nemaju nikakve dodirne tačke, uz filovanje svojih ispada uvredama na račun onih koji su se drznuli da mu ukažu na to što ne zna, da ga posavetuju, da mu otvore oči ili su jednostavno pokazali da je neupućen i neobavešten, mada oni to čine najčešće dobronamerno i bez ikakve zle namere
Od ovih drugih, bežite ko đavo od krsta.
Od takvih čovek nikada nije bio, niti će ikada biti. Sve i da sa vama ta priča nema nikakve veze, već prilikom prve slične situacije doživećete od njega isto – beskrajne tvrdnje da niste u pravu, pokušaje da vas ubedi u valjanost sopstvenih stavova a zatim i pogrde, uvrede, izmišljanja i laži, nije isključeno ni ono postavljanje dijagnoze.
Život je, uistinu, najbolji učitelj. Onome čemu nas on nauči, kroz manje ili više teško plaćeno iskustvo, ne mogu nas tako upečatljivo naučiti ni priče, ni predavanja, ni knjige, Samo je potrebno pažljivo osluškivati oko sebe. Okruživati se ljudima koji se prema svim drugim ljudima ponašaju korektno i pošteno, ne samo prema nama. Ljudima koje ne vređa istina, koji na tu istinu ne odgovaraju uvredama.
I, naravno, ne dozvoljavati da nam se isuviše približe svi oni za koje smo se uverili da su prema nekome, prema bilo kome, bili nekorektni, bezobrazni, nepošteni. Sve i da su prema nama najbolji na svetu.
Kako se vi branite od zla u ljudima koje srećete, upoznajete, sa kojima se eventualno družite ili morate da sa njima kontaktirate?
