Potreba za samokontrolom ponekad je pravi izazov i za odrasle, a kamoli za decu. Ali njen uticaj na čitav život je neverovatan. Novozelandska studija koja je trajala čitave tri decenije jedna je od najtemeljnijih u ovoj oblasti, a rezultati koje je pokazala doneli su joj više međunarodnih priznanja. Istraživači su pratili 1000 dece od rođenja pa dok nisu napunili 32 godine. Ukratko, samokontrola jednog petogodišnjaka spada u jedan od najboljih predskazivača budućeg zdravlja, dobrostanja i uspeha u odraslom dobu.
Drugim rečima, ako naučite da kod svoje dece povećate nivo samokontrole, pomoći ćete im da se razvijaju i rastu tako da iskoriste svoj pun potencijal.
Još malo o istraživanju (jer su rezultati zaista fascinantni)
Istraživanje je pokazalo neverovatnu povezanost između ponašanja i temperamenta dece u detinjstvu i kvaliteta njihovog života kada odrastu. Efekat samokontrole na kvalitet života je zapanjujući. Deca koja su u toku studije pokazala slabije sposobnosti samokontrole su:
- imala više zdravstvenih problema (27% u poređenju sa 11% koliku si imali oni sa boljom kontrolom sopstvenih impulsa);
- zarađivala minimalnu platu (32% u poređenjeu sa 10%);
- imali kriminalni dosije (43% u poređenju sa 13%).
- razvili zavisnost od neke supstance (10% u poređenju sa 3%).
A tu je i čuveni Mančmelou test o kom smo nedavno pisali, gde su grupi četvorogodišnjaka dali po mančmelou, napomenuvši im pritom da će, ukoliko sačekaju sedam ili osam minuta da ga pojedu, dobiti još po dva mančmeloua. Deca sa boljom samokontrolom su na razne načine pokušavala sebi da skrenu pažnju sa kolača. Gledali su negde sa strane, pričali tiho sami sa sobom, pokušavali da osmisle nekakve igre, neki su čak pokušavali da zadremaju. Nakon četrnaest godina pronašli su dečake na kojima je izvršen test i utvrdili da su dečaci koji su čekali na taj drugi mančmalou sada mladići koji su bolji učenici, popularniji u društvu i da su još uvek u stanju da odlože sitna zadovoljstva da bi ostvarili veće ciljeve.
A šta je, zapravo, samokontrola?
Jednostavnim rečima, samokontrola je sposobnost da upravljate svojim ponašanjem i emocijama kako biste ostvarili neki dugoročni cilj. Ovo znači kontrolisanje impulsa, odlaganje zadovoljstva, istrajnost u suočavanju sa izazovima, strpljivo čekanje u redu i kontrolisanje emocija kada vam se čini da ćete eksplodirati. Većina dece završi proces razvoja samokontrole do desete godine.
A zašto je to važno?
Deca kojoj nedostaje samokontrola nisu manje inteligentna. Impulsivni ljudi i oni koji brzo i lako prihvataju rizike imaju druge kvalitete. Ona deca koja kasnije postanu avanturisti, istraživači, preduzetnici i izumitelji čestu su zapravo bila vrlo impulsivna od malena. Ali kao što mogu uraditi nešto veliko, mnogo lakše mogu upasti u velike nevolje.
Samokontrola ima direktan uticaj na sposobnost pravilnog donošenja odluka. Nedostatak samokontrole u detinjstvu može dovesti do toga da dete pretera sa slatkišima na nekoj žurci, provede više vremena igrajući igrice nego radeći korisne stvari ili poneki tantrum više. I to sve deluje prilično bezazleno u tom uzrastu. Ali, tokom puberteta, nedostatak samokontrole počinje da pokazuje svoje najružnije lice.
Adolescenti kojima nedostaje samokontrola verovatno će donositi odluke koje ih lako mogu odvesti pogrešnim putem. Ovo odlučuje odluke koje se tiču njihovog zdravlja (alkohol, cigarete, dijete, nespavanje), novca (kladionice, neodgovorno trošenje) i ponašanja (u vezi, na poslu, fakultetu, poštovanju obaveza…)
Adolescencija je period strahovitih promena u mozgu, koje su upravo tu da pripreme dete za ulazak u svet odraslih. A deo te pripreme uključuje i eksperimentisanje i preuzimanje rizika. Tinejdžeri se tako uče veštinama koje su im neophodne u svetu odraslih. Preuzimanje rizika je zdrav i normalan deo odrastanja, ali tinejdžeri sa većim nivoom samokontrole su prosto sposobniji da procene rizik i prepoznaju razliku između opasnog rizika i onog iz kog će nešto naučiti. Samokontrola u periodu adolescencije je ključ.
Mozak se menja u zavisnosti od iskustava kojima je izložen. Kada je dečji mozak izložen dobrim iskustvima, rašće i razvijaće se na najbolji način. Kada je izložen manje prijatnim uticajima, u skladu sa tim će se i razvijati. Tokom detinjstva mi smo ti koji utičemo na iskustva kojima su naša deca izložena. Mi smo ti koji im čitamo (ili ne čitamo). Mi smo ti koji se igramo s njima (ili se ne igramo). Mi smo ti koji ih vodimo i učimo šta je bezbedno eksperimentisanje i kako da prepoznaju opasne rizike i klone ih se.
Ali, kad dođe period adolescencije, tada stvari prestaju da budu pod našim uticajem i tada će sve zavisiti od onoga što smo uspeli da uradimo ranije. Samokontrola u detinjstvu postavlja temelje uspešnosti i samokontroli u adolescenciji koja, opet, ima ključnu ulogu tome kakav odrastao čovek će to dete postati.
Hajde sada da govorimo o onome što svaki roditelj želi da čuje – kako izgraditi samokontrolu kod deteta.
Deca se sa samokontrolom ne rađaju. Za učenje im treba mnogo vremena. Ovde smo nabrojali nekoliko veoma moćnih stvari koje roditelj može da uradi da pomogne detetu da izfgradi pravi nivo samokontrole.
-
Stvorite im mogućnosti da preuzmu inicijativu.
Deci su potrebne prilike, iskustva koja će ih naučiti u kojoj situaciji treba da vežbaju samokontrolu, a kad da preuzmu rizik. Odlična prilika da im to omogućite je – džeparac. Napravite dogovor sa detetom da, svaki put kad uspeju da od nedeljnog džeparca sačuvaju određeni iznos, vi ćete im dodati još toliko, za ušteđevinu. Trenutna povratna informacija će im povećati motivaciju, pa nije loše ni praviti tabele, grafikone, kako bi mogli da vide šta su postigli time što su štedeli.
-
Trudite se da rastu uz što manje stresa.
Samokontrola dolazi iz prednjeg korteksa mozga, koji je neka vrsta kočnice za impulsivna, instinktivna ponašanja vođena zadnjim delom mozga. A stres je taj koji utiče na prednji korteks i time „kvari kočnice”. Ovo je razlog što deca, kad su umorna, preopterećena, uznemirena, mogu lako postati i besna i prirediti vam poneki ispad. To je zato što su izgubili tu umirujuću ruku prednjeg korteksa čiji je zadatak da umiri sve nekontrolisane reakcije. Ukratko, što su više pod stresom, deca će imati lošiju samokontrolu.
Zato, ako znate da će se dete naći u situaciji u kojoj bi možda moglo da izgubi samokontrolu, pomozite mu da napravi plan pre nego što se to dogodi. Ako ste krenuli u kupovinu, na primer, pa slutite šta vas tamo čeka, razgovarajte o tome pre nego što se bilo šta desi. „Idemo sad u kupovinu i može se desiti da vidiš neke posebne stvari, slatkiše ili igračke koje bi baš želeo da imaš. Ali to danas nećemo moći da kupimo. Ja znam da ti umeš da doneseš prave odluke, pa bi možda mogao, ako ti se nešto baš svidi, da staviš na svoj spisak „super stvari koje bih želeo da imam” pa ćemo kad dođemo kući da smislimo kako bismo mogli da uštedimo za to.”. Veća je verovatnoća da se obavežu na ovako neki plan dok su mirni, kod kuće, nego u carstvu igračaka.
-
Ne brinite ako ne ide sve po planu. To je deo odrastanja.
Deca vole da eksperimentišu sa nezavisnošću. I to je sjajna stvar (možda ne za roditelje, ali za decu svakako da). Sve dok su granice na svom mestu, nemojte da vas brine što neko ponašanje deteta nije u skladu sa onim što ste vi zamišljali. Mozak se menja kada se neprestano izlaže iskustvima. Što više stvarnih, realnih prilika imaju da vežbaju samokontrolu, više će je osnažiti.
-
Razmišljajte o budućnosti.
Uvek kada uspete dovoljno da ih usporite i naterate da razmišljaju o budućnoszi, vi im pomažete da ojačaju deo mozga koji kontroliše impuslivno ponašanje. Ohrabrite ih da razmisle o različitim potencijalnim ishodima izbora koje prave. „Znam da ti se sad možda ne uči i da bi verovatno radije bio u parku, ali kontrolni je za dva dana. Šta će se desiti ako ne učiš sad? Verovatno ćeš čitave sledeće nedelje morati da misliš o tome kako da popraviš ocenu.”
Ili, pomozite im da kreiraju sliku „budućeg sebe”, onakvu kakvu oni žele. „Zamisli da postoji odrasla verzija tebe – budući ti. Budući ti zavisi upravo od odluka koje donosiš danas. Šta misliš, šta bi budući ti rekao, šta treba da radiš danas?”
-
Obaveze – one obavezne i neobavezne
Toliko je toga što će deca naučiti ako im date određene zadatke. Igranje je važno, ali ponekad se prvo moraju završiti obaveze. Samokontrola znači da dete ume da zabavu odloži na kratko kako bi obavilo ono što je njegova obaveza. Ako im zadate određene zadatke, kućne poslove koje treba da obavljaju, dajete im mogućnost da eksperimentišu i uče. Neke obaveze koje su deo njihovog posla ne treba da nagrađujete. Ali možete im dati šansu da, ako žele, obave dodatne poslove i za to dobiju novac. Napravite listu zadataka i odredite koliko se koji posao plaća. Oni će onda steći odgovornost prema novcu i moći da razmišljaju i donose odluke da li žele da urade više manjih ili jedan krupniji posao. Kad malo bolje razmislite, oni sada imaju svoj biznis! Preduzetnici koji prodaju svoje dragocene vreme stičući tako važne veštine.
-
Postavite granice.
Granice, pre svega ostalog, predstavljaju poligon za učenje i najbolji način da se vežba samokontrola. Ako nema granica, gotovo je nemoguće da će dete samo pritisnuti dugme „stop”. Zato moraju da znaju dokle smeju da idu.
-
Učite ih kako da skrenu pažnju sa izazova.
Čekanje na nešto što silno želite može biti izuzetno teško. Obezbedite detetu prilike da vežba strategije čekanja, ali budite pritom realistični u pogledu vremena čekanja. Mlađoj deci je, logično, čekanje težak zadatak. Ali što više vežbaju, sposobnost samokontrole biće sve bolja. Dobar način je ako možete da im omogućite da nekako vide nagradu koja ih čeka ako istraju (slika parkića u koji će otići ili čokoladica koju će dobiti). Recite nešto poput: „Čekanje je teško, znam. Hajde da pokupimo igračke dok čekamo da se kolač ispeče.”
-
Negujte njihovu svest o sebi.
Što bolje upoznaju sebe, bolje će moći da kontrolišu svoje ponašanje. Pomozite im da razumeju i prepoznaje emocije i raspoloženja koja im otežavaju samokontrolu. Istražite šta se to desi baš neposredno pre trenutka kada izgube samokontrolu. Da li su umorni? Gladni? Pod stresom? Možda im je dosadno? Što veću svest imaju o sopstvenim reakcijama, bolje će moći da ih kontrolišu.
-
Igrajte igrice.
Evo nekoliko igrica za koje je dokazano da poboljšavaju samokontrolu ako se igraju dvaput nedeljno po trideset minuta.
Igra zamrzavanja:
Pustite muziku i igrajte! Kad muzika stane svi moraju da se zaustave istog trenutka. Igrajte sporo uz spore ritmove, a brzo uz brze. Kada deca već uđu u štos, promenite pravila – igrajte brzo uz spore i sporo uz brze pesme!
Spavanje:
U ovoj igri postoji pesma koja je za decu znak da treba da se prave da su zaspala. „Spavaju, spavaju, sva deca spavaju”. Nakon kraćeg vremena, vi ćete reći: „A kad se probude, postaju: LAVOVI!”. Ovo je znak za njih da se bude i pretvaraju da su životinja koju ste naveli. Dozvolite im da sami odaberu koja će životinja da budu sledeći put. Dobra stvar je što u igri moraju da nauče da u sekundi promene raspoloženje od opasne životinje do dubokog sna, i obrnuto.
I na kraju…
Svako dete će ponekad biti impulsivno, nervozno, ljuto. Ovo je deo odrastanja i njihovog pronalaženja u svetu oko sebe. Samokontrola se gradi vremenom, i nmojte žuriti i očekivati razultate za mesec ili dva. Vaspitavanje zdravih, sposobnih, pametnih malih ljudi zahteva vreme. Vaš zadatak je da im obezbedite prilike da rastu i razvijaju se na pravi način i vodite ih na tom putu.
Priredila A. C.
Izvor: Zelena učionica
