U mojoj suzi nekoliko propuštenih prilika,
gorak ukus isisane duše,
isceđene suštine ljudskosti zarad par lažnih hvala, a zbog ličnog nagona da zaštitim ono što je nejako.
I miris belog uštirkanog pokrova na malom sanduku i ukus krvne žile, pulsirajući damar gvozdene pljuvačke,
one koja se skuplja po uglovima usta i izleće u mlazu na tlo, prašnjavo od pepela upokojene sreće.
U jednoj mojoj suzi ceo život poraza,
pola veka traganja i nadanja, a rana živih i uvelih osmeha.
Kaže suza : „Gde si nadalice, opet si pogrešila i sadila si gde ne niče i znala si i opet si nokte kidala grebući po pustim željama i davala si, o nestertnice, budalo, živote straćeni, nikada naučiti nećeš…hodi, hodi da se okupaš u mojoj gorkoj istini, da se ispečeš u mom čistom bolu. Boli, ali leči gnojne rane upljane razčaranjem-
Slušam je i ćutim,
puštam je da mi iz srca iscedi otrov kroz otvore na očima, pa da tugom gušim smrad loših ljudi i tragedije.
Moja suza govori više od mene i bolje od mene, samo je ona vredna slušanja u danima kada sunce zaboravlja moje prozore.
