Bajka o zlatnoj ribici
i prvobitnoj akumulaciji kapitala
Bio jednom jedan siroti ribar
Koji je doživeo sudbinu neverovatnu:
U svoju trošnu, staru mrežu
Uhvatio je ribicu zlatnu.
On bi taj ulov maleni
Smatrao pravim užasom.
Sve se u trenu promeni,
Kad riba progovori ljudskim glasom:
“Pusti me, dobri čoveče,
Otidi kući, lezi u postelju,
A već koliko doveče
Ispuiću ti jednu želju!“
Ribar porazmisli minut ceo,
A zatim promrmlja sebi u bradu:
“Od ovog se, ionako, ne bih najeo,
Ali bar dobijam neku nadu…“
Iz odrpane, stare mreže
On pusti ribu da otplovi,
Otide kući, u krevet leže,
Vratiše mu se davnašnji snovi…
U gluvo doba on se prenu
I dreknu: “Ne, neću milostinju!
Ja imam želju neostvarenu,
Ja želim vilu na Dedinju!“
Kad ono – stvarno! Za časak tili,
Ma koliko su sulide bile,
Želje i snovi su se ostvarili:
On posta vlasnik dedinjske vile!
Naredne noći, u gluvo doba,
Ponesen čudom iz podvodnog sveta,
Reši da ponovo sreću oproba:
Požele lanac supermarketa!
I u cik zore, pun nove nade,
Pun entuzijazma i poleta,
On shvati kako noćas postade
Sopstvenik lanca supermarketa!
Svestan da nove sreće se rode
Sa svakim novim danom,
Reče: “O, ribice, tako ti vode,
Šoping-mol želim sa kuglanom!“
A u cik zore – čudo se zbilo, kakvo se ne zbi zadnjih sto leta.
To čudo ga je probudilo –
Šoping-mol, kuglana, gomila sveta…
Od trošne ribarske kolibice,
Do šoping-mola prepunog svetine,
Ako to mogu zlatne ribice –
Šta li tek mogu ribetine?
