Bajka za laku noć
Bio jednom jedan strašan car.
Imao je specifičnu čar,
Od prirode natprirodan dar.
Imao je gadne kozje uši,
To mu beše jak teret na duši,
Plašio se da mu ugled ruši.
Dolazile mnogobrojne brice
Da mu briju mrko carsko lice,
Al’ ih je car ubij’o k’o ptice.
Plašio se da otkriće tajne
Može dati posledice trajne
Na skidanje carske krune sjajne.
Jedan momak, glumeći kretena,
Uz opasnost visokog stepena –
Sačuvao glavu sa ramena.
Došao je cara da obrije
I video šta pod krunom krije,
Ali reče da video nije.
Sujetni car bogato mu plati
I pozva ga da ponovo svrati –
Da će od sad on cara brijati.
Ta istina koju čudom sazna
Beše gora no najteža kazna,
Postade mu muka neprolazna.
Po ceo dan bolelaga glava,
Nije više mogao da spava,
Oboleo mlad je od nerava.
Primetio problem njegov deda,
Nije više mogao da gleda
Gde unuka obuzima beda.
„Ovaj problem mora da se sredi,
Ako nećeš da poveriš dedi,
Idi popu pa se ispovedi.
A postoji rešenje još bolje,
Iza grada otidi u polje –
Kaži zemlji sve svoje nevolje.“
Poznajući svoje okruženje.
U ljude baš nema poverenje,
On izabra to treće rešenje.
U polje je iza grada stao
I odmah se na kopanje dao,
Od tri metra rupu iskopao.
Svoju tajnu izreče u rupu,
Svoju tajnu kao život skupu,
Rasterećen prileže na klupu.
Ali tu ne beše kraj problema.
Zemlja nije ni gluva, ni nema,
Car postade nepresušna tema.
Brujalo je tako na sva zvona,
Bez respekta, časti i pardona,
Od muve su napravili slona…
Uneli su veliku nervozu
I upali čak u nebulozu,
Proglasivši Trojana za kozu…
Trojan više ne imaše kuda,
Ni demanti, ni ostala čuda
Ne mogaše da mu spasu…ugled.
Uhapsiše nesretnoga bricu,
Izvedoše pred cara – ubicu,
Car poteže svoju sekiricu…
Tri dana kasnije…
Okićen krunom i carskim zlatom,
Pred kamerom i foto – aparatom,
Proglasio bricu psihopatom…
Izdajnikom i stranim špijunom…
Još jednom se zakleo pod krunom…
Novinari su o svemu detaljno izveštavali…
