„Izrašće ti rep ako piješ kafu“, opominje ozbiljnim tonom komšinica mog mlađeg četvorogodišnjeg brata dok pije topli crni napitak sa mamom. On se ipak uporno propinje na prste ne bi li dohvatio šoljicu, a onda mama, u strahu da se dete ne ošuri, potvrđuje: “ Nije to za malu decu, stvarno će ti izrasti rep!“ Brat odustaje i ubrzo zatim mu nešto sasvim drugo postaje interesantno – sve u okviru njegovih malih godinica.
Prođe tako nekoliko dana, ponovi se ista scena. Braca se hvata za šoljicu crne kafe, a one opet ne daju uz opomenu : “ Izrašće ti rep, to nije za decu…“
Starija sam od brata punih deset godina. Zbijali smo šalu sa njim govoreći da je naše „sugare“, pretpostavljajući samo šta ta reč koju smo čuli od drugih, znači. O, zaista, da se posle toliko godina „nađe“ bebica u porodici bilo je pravo čudo! Naše mezimče, mazica, tatin sinčina drugi – i moj brat, koga sam ponekad shvatala kao živu igračku koju mogu da vodam tamo – amo, a da se on ne buni previše. Znala sam često da ga odvedem na korzo pod izgovorom da idemo u šetnju, a zapravo je to bila prilika da nekoliko puta u toku večeri sretnem svoju simpatiju…
Skoro smo pričali o tim lepim, bezbrižnim danima. Tek sada, posle toliko godina mi je pola u šali, pola u zbilji, priznao koliko mu je bilo dosadno to špartanje gore – dole po korzou: „Mogao sam, onako mali, samo da gledam u g….e odraslih, ništa drugo nisam video…“ Slatko smo se smejali, a onda smo se prisetili i dogodovštine kada je postao „reponja“!
Proleće obuhvatilo toplim zagrljajem naš prelepi i voljeni Prizren. Jutro je, prozori su širom otvoreni, puca pogled na raskošnu žalosnu vrbu u dvorištu škole u našem neposrednom komšiluku. Mama se sprema na posao, radi u toj školi pa ne žuri previše, ispija gutljaj već ohlađene kafe iz šoljice na stolu. Nije ni okrenula leđa, naš nemirko grabi šoljicu i ispija dobar gutljaj gorkog, crnog napitka. Možete da zamislite njegovo lice! Zažmurio je, gadljivo iskrivio ustašca,
i…kidnuo u drugu sobu da izbegne grdnju!!! Nismo ni stigle da mu kažemo ono: „Porašće ti rep…“
Mada sam znala da mu, posle ovog neprijatnog iskustva, sigurno neće više pasti na pamet da proba kafu, reših da iskoristim priliku i napravim malu šalu sa njim. Naime, u ormanu među maminim stvarima se nalazilo krzno za oko vrata, koje je neodoljivo ličilo na rep. Strpljivo sam sačekala da se braca izmori od igre. Znala sam da će, onako obučen u svakodnevni garderobu, zaspati na kauču u dnevnoj sobi. Dok je spavao dubokim snom, prikačila sam mu kobajagi rep na tur od pantalonica. Gledala sam ga onako zarumenjenog kako spava anđeoskim snom…već sam zamišljala kako će reagovati na rep kada se probudi. Plakaće sigurno i moliće svoju veliku sestru za pomoć! Štaviše, nisam ni sumnjala da tako neće biti.
I…najzad! Malecki poče da se meškolji, ustade još bunovan, trljajući oči. „Vladimire , pogledaj! Izrastao ti je rep!“Glumim uspaničenost, očekujem da mali brizne u plač. A moj bratac?! Ni pet, ni šest, odjuri do velikog ogledala, pogleda svoj raskošni dugački rep nakalemljen na pantalonice, uhvati ga ručicama i vrteći ga, oduševljeno izlete na ulicu kako bi se pohvalio drugarima da on ima nešto što oni nemaju! Vratio se kući tek posle dobrih dva sata.
Eto, tako je neslavno prošla moja šala, ali uz silnu radost i ushićenje mog maleckog brace koga smo sa ljubavlju zvali „sugare“.
Svetlana Janković Mitić: Reponja
