Sve češće dođe onaj dan i
nikako da prođe.
Razočara te i zaboli taj dan,
sve češće ti se poremeti san,
pa noću budan gledaš u mrak
i pitaš se svašta i pomisliš svašta.
I prijatelji dragi postanu ti tuđi i strani
i pitaš se šta to bi i ko se toliko promeni?
Nisu te razumeli, tešiš sebe,
ili ti njih nisi razumeo, svejedno,
tek od prijateljstva ni pozdrav ne osta.
Oči kriješ i gledaš u nešto drugo,
kao nešto ti važno i trudiš se da si važan
i da te „kao“ ništa ne boli.
Misliš, nisu oni loši, a znaš da nisi ni ti,
Samo ste postali daleki.
Otišao život, otišlo I prijateljstvo.
Oni se lakše prilagodili,
uklopili, snašli…
Tebi sve manje snage za to.
Gde da je opet nađeš?
Pogledaš unazad,
mogao si možda bolje,
možda si mogao i mnogo gore.
Ništa ne zameraš, ni njima ni sebi,
Samo nije ti više lepo, kao nekad.
A znaš da si dao sve od sebe,
trudio se, opraštao i ponovo pokušavao.
I ne znaš šta je trebalo drugačije.
Zar je trebalo umesto osmeha,
da pokažeš zube?
A opet, ono što ne umeš
I ne pokušavaj.
Samo što se isto pitanje
u hladnim noćima opet javlja,
I dok se sivi dani polako vuku.
Kako setu da istučeš
I odakle snagu da izvučeš?
Onda vidiš u dvorištu trešnja cveta,
i zumbul miriše,
A neko malo lice drago,
ti se iskreno smeje,
kad te na vratima vidi.
I tada znaš
dok nežne dečije ruke ima ko da ti pruži,
znaš da ćeš naći snagu za pokušaj novi
znaš da ćeš ispraviti leđa,
učvrstiti korak,
nabaciti osmeh,
i u susret još jedan,
krenuti opet.
Malene ruke u zagrljaj da primiš.
