Kanalisanje životne energije deluje na postizanju dugoročnih poboljšanja pomažući namda pronađemo, izlečimo i oslobodimose problema koji su prouzrokovali tegobu. To se može događati svesno ili na vrlo suptilan način.
Kod veština poput Reikija itd. jednostavno se ulazi u vibraciju, ne trudeći se da se pronađe mesto koje treba da se zaleči. Ne trudi se čak ni da se razume šta je Bog odredio da zaleči. Postaje se ne samo kanal već katalizator isceljenja uz prisustvo jedino volje. Ovaj dar je kao dar voženja bicikla, vidljiv tek kada skinemo pomoćne točkove. Dar za ovakve tehnike dolazi pošto uklonimo tehniku. Dar za tehniku dolazi našom voljom da prevaziđemo kontrolu, da postanemo posmatrači i posmatramo ono što jeste. Stojeći u svesnom, što više uspevamo da prisustvujemo, to više i više vidimo i prepoznajemo znanje, i to nas vraća vibraciji, ali kao potsetnik. Tako da kada osećate šta se dešava, ono što osećate u vibraciji je sveprožimajuća energija. Ona nas potseća na našu prirodnu vibraciju energije univerzuma i sklad, a onda smo zdravi, kao na početku.
Ako osetimo na fizičkom nivou bol, ili mislimo da nam u životu sve ide naopako, nezadovoljni smo, ljuti, depresivni, to je znak, alii upozorenje, da negde grešimo, i da treba potražiti pomoć. Ako se oglušimo na upozorenje, bol će postati snažnija. Neretko pribegavamo sredstvima protiv bolova, i nekim drugim pomoćnim sredstvima da bi umrtvili naše osećaje na fizičkom, emocionalnom ili mentalnom nivou, ali to nam neće pomoći!
Pogrešno je ako samo delujemo na samu bolest potrebno je isceljenje njenog uzroka a za to treba vreme. Stručnjaci mogu isceljivati samo dodirom ili postojanim pogledomali to je privremeno. Delotvornije je isceljivanje koje sami sebi učinimo – ako shvatimo šta nam Bog, Univerzum ili Nadsvest poručuje.Bolest je naš prijatelj koji nam poručuje da negde grešimo. Shvatimo li šta je to i ispravimo li – dolazi do isceljenja. Ukoliko nastavimo po starom – dobijamo sledeću lekciju i tako dalje, kraj je smrt. Setite se, to je slično kao kada idemo putem i sapletemo se o mali kamen. Ukoliko ne shavatimo šta nam to Univerzum poručuje, nailazimo na sledeći. Ukoliko ni tada ne shvatimo, naićićemo na dovoljno veliku prepreku na putu koja će nas oboriti u prašinu a možda i slomimo nogu.
Uosnovi, svaka bolest, nered ili nesreća rezultat je nekog nesklada u telu, umu ili okolini. Međutim, nije lako ustanoviti izvorni uzrok pojedinog problema.
Proučavajući istočnjačku filozofijushvatićemo da su osnovni uzroci svih naših većihi manjih problema naše vlastite pređašnje negativne radnje tela, govorai uma, koje nam se vraćaju kao bolest, siromaštvo, neznanje ili ma koja druga vrsta neprijatnog iskustva.
Karma se prevodi kao “radnja”, ili nešto što namerno stvaramo mentalno, verbalno i telesno. Zakoni karme uče da šta god stvorimo vraća nam se pre ili kasnije – baš kao bumerang!
Te nagativne radnje možda su izvršene pre mnogo života, a mi tek sada možda doživljavamo posledice. Možda mislimo da nikad ne bismo izvršili ozbiljne negativne radnje, poput nanošenja povreda drugima, ali u svakom od naših pređašnjih života bili smo gotovo sigurno različiti od nas sada. Kad bi bilo moguće sresti sebe iz pređašnjeg života, ne bismo se uopše prepoznali. To bi bilo kao susret s potpunim strancem.
Naučnici su sproveli istraživanja u okeanu koja su pokazala da u kolonijama organizama koji žive u vodi svaki organizam uzima za sebe samo 20 % materijai potrebnih za život, a 80% izbacuje u vodu. Dugo nisu mogli razumeti o čemu je reč. Pokazalo se da naizgled nepotrebno izbacivane hemijske materije stvaraju veze između organizamai zahvaljujući upravo njima kolonija preživljava. Ta pravila deluju na svim nivoma organizacije života. Čovek nije izuzetak. Samo 20% svoje duševne energije treba uzeti za sebe i svoje zemaljske probleme, a ostalih 80 % dati Bogu/Univerzumu. Što je čovekova duša prizemljenija to više treba stremiti prema sveprožimajućoj energiji, i obratno, duhovni čovek može posvetiti svoju pažnju zemaljskom. Zdrava ćelija najpre radi za organizam, zatim za sebe. Ako ćelija zanemaruje organizami počinje raditi samo za sebe, podleže uništenju. Ćelija je u vrlo velikom iskušenju da zanemari dominaciju organizma budući da ga ne vidi, a sve potrebno za život dobija od okolnih ćelija, zato povremeno treba prekidati saradnju s tim ćelijama, da bi glavni impuls odašiljala celini, a ne delu. Postoji još jedno korisno sredstvo, a to je smrt ćelije. Tada se njen kontakt s drugim ćelijama naglo prekidai njena glavna informacijska struktura naglo menja orijentaciju s fizičkog omotača, u kojem je sve podeljeno, na omotač polja gde je sve jedinstveno. Osetivši najviši nivo jedinstva s organizmom, ćelija se vraća na fizički nivoi zaboravlja taj kontakt, i iako je njena svest usmerena samo na vlastite interese, njena podsvest, u kojoj je sećanje na prošlost, naređuje joj da radi ponajpre za organizam. Eto, zato ćelije u zdravom organizmu povremeno odumiru, a ćelije raka su praktički besmrtne. Tako isto funkcionišu čovek i Univerzum.
Smrt, to jest, uništenje fizičkog omotačau prirodi je najsnažniji prinudni faktor razvitka. Ti zakoni su pravedni za svaki organizam, bilo to nekoliko živih molekula, kolonija bakterija, čovečanstvo ili sve što je živo u Univerzumu. Čovek je isto ćelija Univerzumu,i kao zdrava ćelija mora raditi ponajpre za njega, a zatim za sebe.
