Vetar mi spušta mraz
Na promrzle ruke nežnosti
Izviru pupoljci mladosti
Sakriveni ljubavnim bolom
U nedogled ostavljam sliku
Tu mrvu nežne ljubavi
Uspavljujem nečujnu pesmu
Strunom žičane harfe
Rođen u nedelju popodne
Odavno radost ne znači ništa
Trenutak beline ima draž
Napadao sneg do pojasa
Možda je spas u čistom vazduhu
Što me belina kroz prozor veseli
Zečijom šapom prinuđen da gledam
Pahulje snežne prozračne idile
Što opuštaju mrak u tminu sobe
One što sam voleo više ih nema
Ostali su tragovi u zapažanjima
Dok je nežnost nosila tugu daleku
Bačenu pod zemljom grudvom snega
Idilom da sam neku uzaludno voleo
U sećanjima da se rodila samo pesma.
