Čujete li kako nebo tutnji
Pogledi svi su, upereni gore.
Ljuta munja prolama oblake.
Crna reka vrtloži se dole.
Svud okolo zavese raskriljene.
Naborana lica izviruju iz njih.
Ne čuju se reči…
Golema je muka.
Na kolena sunce palo.
Samo oko njega , tišina je.
Zagledalo se u voće, njive,
zabrinuta lica i pokislo lišće.
Iz sopstvenih ruku
sve mu se otima…
Pokrili ga oblaci,
ne vidi mu se lice…
Bestidno se priroda
poigrava.
Dug je put do hleba sa sedam kora…
Branja žita…žetve pšenice.
Ljiljana Skelić Vemič: Nebeske munje
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
