I noćas duša umorna sanak traži.
Pokrij me nebom svojim,ne mogu više svitanja prazna da brojim.
Od hladnoće koža puca i želju za govorom gubim, ljubavlju što ubija i oživljava.
Poznajem te.
Sarkazmom odaješ srž iskrenosti svoje.
Nije trenutak slabosti, volim te,
i nemoj time da se dičiš.
Srca zašivenog za telo, na putu da izgubim i jedno i drugo.
Duša mi se u tvom pogledu ogleda, životom u kršu i tišini, s pogledom na
ostrvca iluzija ličnih, pre nego utonu u magle, struje oprečne, vetrove loše, bure,
a shvatih ih kao sopstvenu zrelost.
Postoji li mapa postojanosti,
mapa zauvek stalne neizrecivosti, nedorečenosti,
bez paklenih ruševina duše vlastite,
što u očima mi plovi ,
bez prigušivanja urođenih promišljenosti?
U kosti si mi utkan.
Vrati mi se jednog vedrog sumraka,
pa makar i pod okriljem jednog,
neobaveznog ćaskanja.
