Čovek je stvoren za mnogo ljubavi, jer ljubav i čovek su vino i hleb…ali ljudi se više ne slušaju, jer se plaše siline reči, skupili su se u male kazamate sopstvenog ega i iz njega šapuću svoje male istine…
A, istie su umotane u metafore i treća lica i praznine između redova… Ali kao rečima reći ono što dušom patiš, želiš, vrištiš… Kako rečima koje su mi prvi prijatelj, a naveći neprijatelj, kako… Kako da savijem svoje iskustvo, svoj prezir i danak u krvi i zajašem taj vetar. Oluju da privijemu u srce prepuklo od lžnih obebećanja sreće.
Kakao protiv bujice istih, nacerenih osmeha, lažnih, svedenih u stihove ljubavne…
Ja volim!
Prvi put za pola stoleća, za mlados neutaživu, za srtast prosutu, a ne uhvaćenu…
Volim!
Bez rezve i bez sutra i juče i biće…
Ja volim…
Prvi put ne umem da kažem ništa pred tobom, a bez metafore i bez cinizma.
Ja znam, da li znaš i ti? Da li možeš preko slojeva suza, krvi, vremena moga, vremena svog…
Da li razlikuješ melodiju čiste ljubavi poslednje majske ruže, ili su ti pore zatvorene za mirise istine?
Da li me čuješ? Vidiš?
Da li sam uspela da ti ti svojim pravim bojama dodirnem srce ranjeno? Srce u kom su reči pusto trnje vremena zaboravljenog…
Volim te, moj čoveče od mesa i snova.
Volim te sada, a to je vreme kroz naslage lažnog i zidove suđenog…
Sada, tu, posle svega i u svemu, volim te.
