Gde da dolazim, ženoooo, u dvorište me sramota da izađem, kamo li da idem po tuđe kuće.
Obruka nas ovo kuče da glavu ne možemo da dignemo, niti znamo kud ćemo i što ćemo.
Vidimo mi da ne valja, odamno ne valja, al sve popuštamo, sve mislimo: ajde de, ni njoj nije lako, neka duva pa će se izduva. Će joj dođe u glavu da treba da nas poštuje, decu smo očuvali, kuću smo mi napravili pa se ona sad širi na sprat, prozor može da otvori kad oće, a mi smo se nabili u ono mračno prizemlje, što je trebalo garaža da bude. Sve smo spremili da se napravi još sprat, još kad se udala u našu kuću, al… ne dade Bog. Ene i’ cigle iza, baštu si ne mogu posadim dok sam živa, kad nema kuj da zalegne…
Beše mene čudno kad ona poče da nas izbegava, ženo, pa i unučići zalabiše da dolaze, a odnapred se nije desilo da ne svrnu kod babu i dedu bar jemput na dan. Pa se poče doteruje, kad skrati suknju, reko mužu: ovde nešto mene miriše, nema ovo da izađe na dobro. Pa frizura svaki dan… ko je video da se žena svaki dan flizira, otideš ako ti zatreba za svadbu ili za novu godinu, ako ideš negde na doček… poče odozgo da se čuje muzika, primeti ja, kad god voj telefon zazvoni, ona otkači radio… mi da ne čujemo kako se kikoće i domunđava. Ja glupava, sve mislim s drugaricu se razgovara.
Ali ajd… Sve, ko velim, popuštaj, kroz prsti progleđuj, pravi se da ne vidiš i što si videla… decu si pazi, nikad se nikuj na njih nije požalil, u školu i’ fale, nikad nikaki problem sas nji nismo imali.
Ma vidim ja, uzvrtela se ona, ko kučka pred teranje se uzvrtela, mesto ju ne drži, a sva se ucaklila, namazana, doterana, ko čigra je kad izlezne iz kuću pa krene do kapiju. Danju i vidim nakude otide, ako ju ne kontrolišem, al kad padne mrak… ma kuj je to i pomisleo da ni se mož desi. Nikad nam toj neje ni na pamet padnulo, ni na mene, a ni na muža mi, da će ona takoj…
Ona ti se, žeeeeeno, bruka me izede, spanđala sas onoga komšiju što i’ samo menja. I sve sas pomlade se vuče. Iskaral ženu i decu pa i’ dovlači ovde u kuću, sram ni on nema, sram ga izel da ga ne izede.
Ete, i toj doživemo.
Da ni snajka najde švolera.
Bruka i sramotinja. Dojde mi da se ukačim kod nju na sprat i samo da ju pitam: kako te, mori, neje sram, od svekra da te je sram kad neće od mene.
Koje… šta kaže moj sin?
Aram ga i njega izel, od njega je sve i pošlo. Neli se saživi sas onuj pevaljku, iz tija bend u koji sviri… otide sas nju u stan što smo mi kupili, begim da odvede ženu i decu tam, a mi da smo si u kuću. Pa da si polagačke prave sprat, taman dok im deca stignu…
Eve, devet godine kako je otišal, u kuću se neje povrnul, ćerku je dobil, nesmo ju ni videli. Niti je on više viđeval ovuj decu, niti je pa kad pital za nji.
Al drugo je, on je muško, može mu se.
A i kuću smo mi pravili, a ona tako da ni bruka…
