Zarudelo je jedno uobičajeno jutro u jednom sasvim običnom gradu u jednoj svakidašnjoj državi. Ime grada i država nije toliko bitno. Za one koji vole ovaj grad on je najlepši grad na svetu i to ga svrstava na spisak najlepših gradova sveta, među hiljade drugih najlepših gradova sveta. Oni stanovnici koji ne vole ovaj grad, a to su u velikoj meri oni koji se u njemu nisu bogzna kako snašli, ovaj grad ne smatraju naročito lepim, naprotiv. Za njih je ovaj grad ružan, prljav i oduran i to ga svrstava na spisak najružnijih gradova sveta. Znam, citiraćete Platona:“ Lepota je u oku posmatrača“ i taj citat će dobro doći ovim dosad napisanim redovima.
Jutro je pomolilo svoju bunovnu glavu i ošacovalo je vrednog pekara koji ovom jutru daju miris koji nadražuje nepca, vozača autobusa koji pešice odlazi na posao da bi preuzeo svoje radno mesto kako ostali radnici ne bi odlazili pešice na posao. Pored njih jutro je do sad uvidelo i trafikante, noćne dame, noćnu gospodu i noćne čuvare i još štošta noćnog. Jutro je neretko osećalo zavist kada je noć u pitanju. Kada alarm ujutru zazvoni mnogi u tom trenutku zažele da noć traje još uvek. Mnogi se ujutru sa tugom rastaju od noći i sa tugom i prisilom preuzimaju jutro. Zato je jutro sa ciničnim smeškom ispraćalo noć i njegove noćne ’tice.
Ispred jednog visokog državnog predstavništva ovog najlepšeg a ujedno i najružnijeg grada na svetu, jutarnji čuvar je pronašao nešto neobično. Probudio je svog kolegu, noćnog čuvara, koji inače savesno obavlja svoj posao ali ga je prošle noći san ipak nadvladao. Njih dvojica su u čudu posmatrali džinovski zamotuljak u nosiljci ispred vrata ovog visokog predstavništa. On su znali da deaktiviraju bombe, da onesposobe hoklicom svakog provalnika, da spavaju tako vešto da to niko ne primeti ali ovog puta jednostavno nisu znali šta im valja činiti. Sačekali su svoju osobu od poverenja a ujedno i osobu za koju se govorilo da zna sve i koja je upućena u sve moguće problematike ovog grada, države pa moglo bi se reći i sveta. Bila je to kafe kuvarica. Usledilo je za njih dvojicu još jedno čudo, možda i veće od ovog zamotuljka ispred vrata-Kafe kuvarica nije znala o čemu se ovde radi. Svo troje su se složili da bi bilo najbolje obavestiti nadležne pa neka oni biju glavu sa ovom novonastalom situacijom.
Jutro, koje je zateklo ovu pošiljku pred vratima ove državne ustanove, pored noći ovog puta može zavideti i danu. Dok su u ovoj ustanovi utvrdili ko bi mogao biti nadležan za ovu, ispostaviće se ujudurmu, podne se uveliko primaklo pa jutro neće saznati kako se ova saga završila. U pravu je kafe kuvarica kada kaže da u ovom objektu jedino ona zna koja joj je dužnosti da jedina ona zna da tu svoju dužnosti i obavlja.
Zamotuljak pred vratima sa ceduljom na sebi se vidno unervozio pa je posle kraćeg sastanka odlučeno da bude unešen unutar kako ne bi privlačio nepoželjne poglede. Ta odluka, ispostaviće se, bila je katastrofalno loša.
Cedulja na zamotuljku je nosila poruku:“Poštovani, ovaj simpatični gospodin je naš visoki državni funkcioner. S obzirom da smo godinama sticali mnogo državnih funkcionera a da se nijednog nismo odrekli došli smo do same ivice bankrota. Zato smo se odlučili za ovaj, nama težak korak. Mi mu više ne možemo priuštiti srećan život i ne možemo udovoljavati njegovim prohtevima te vas zato molimo da se starate o njemu na najbolji mogući način. Dajte mu neku visoku funkciju da se igra i biće u redu. Zahvalni smo vam“
Udomljeni državni funkcioner je srećno rastao u novom okruženju u ovom najlepšem a ujedno i najružnijem gradu na svetu sve do ivice njegovog bankrota.
Željko Žele Jovanović
