Nikada nisam pričala
a mogla sam.
O zračku svetlosti,
na kosu što je stao.
Ta svetlost,
imala je lice, ruke, oči…
Imala je, svoje ime.
Ja ga, reći ne mogu.
I… Leto je bilo pravo.
Ne predugo.
Taman, na dlan da stane.
Na usnama,
trešnje su rađale.
Brala sam ih…
U dva osmeha su stale.
Nikada nisam pisala
a mogla sam…
Bogata zora, pritisla je dan.
Trešanja nikada više nije cvetala…
Ubio je grad.
Ne rekoh…
Na neka mesta,
ne idem iznova.
Zračak svetlosti u kosi,
nije više važan…
Sećanje je oronulo u trajanju…
Poneo ga jad.
Ljiljana Skelić Vemić: Nikad nisam pričala
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
