Znaš!
Kad prostrem pogled u daljinu
Na moju stazu
Koja polako gubi širinu,
Pa mi se tuga protegne
Duže od sjenke
Samu sebe zapitam:
Šta još da kažem
Da tragovima pomognem
Tebi što si tek zakoračio?!?
Znam!
I moje staze su trnjem prekrivene,
I iste muke muče i mene.
Ne reci ništa, sreći smo bliže,
Samo koračaj
Jer se do zvezda kroz trnje stiže.
Znaš!
Nisam ja ništa bolja od drugih
Niti znam riječi prave
Kojima možeš ubiti
Zablude što vrebaju
Mogu ti samo pokazati
Moje poraze
Koji su nalik svetioniku,
Možda ti pomognu
Ako kreneš tim tragom.
Znam!
Svačije su staze iste,
Ali, mnogi skrenu s puta,
Pusti me, neka me,
Nek osetim gorčinu poraza,
Jedino ću tako naučiti nešto
Jer čovek samo uči na sopstvenim greškama.
Znaš!
Mene su često nalazila
S praznim papirom rumena jutra,
Nijesam znala pomoći
Nabujalim rijačima
Da se izliju,
Grozničavo sam tumarala
Između juče i danas
I kako da ti pokažem
Mirisno sjutra.
Znam!
I moje reči se ponekad kao roj pčela razlete
Odlete u livadu prepunu mirisnog znanja,
Tražeći samo nafiniji nektar,
A ja kao matica, sedim i čekam da mi se vrate.
Znaš!
Nikada nisam tražila
Previše od života,
Čak ni sanjala nisam
Nedostižne snove
Realnost mi je bila kompas,
Samo ponekad mi se pogled
Čežnjivo otimao u daljinu,
Ali ti, kidaj sve što te veže
I kreni naprijed.
Znam!
Non stop se krećem
Koračam napred,
Ali me vetrovi zlobe
U nazad vraćaju,
Napravim korak,
Pa dva se vratim
Životne greške skupo se plaćaju.
Veoma često na tuđe noge,
Što me stalno sapliću naletim,
Pa onda padnem, očistim prašinu,
Ustanem i reči tvojih se setim:
„samo uporan pobedi nedaće mnoge“.
Branka Vojinović Jegdić & Igor Braca Damnjanović
