Jednom, ne tako davno, odnekud se pojavila televizija. Delovala je lepo i privlačno, kao uostalom
i svako zlo. Tako maskirana, lako je osvojila ljude. Zavoleli su je, a ona je polako počela da im
jede prvo vreme, onda druženje i međusobne razgovore. Ljudi su sve manje pričali jedni sa
drugima, sve manje se obilazili, a sve više sedeli kod svojih kuća i gledali televiziju. Televizija je
rasla, pa joj je trebalo sve više i više i vremena i prostora. Počela je polako da u prvi plan stavlja
ružne reči, pa nemoralne stvari, pa da sve izvrće, da sve lepo zameni ružnim i proglasi ga jedino
ispravnim.
Tek poneku lepu i pametnu stvar potisnula je na neki drugi, treći kanal. Od ljudi je nastavila i
prešla na decu: polako ih je trovala raznim lošim uzorima, vrednostima, štetne stari je
predstavljala ispravnim, zdravim i poželjnim. Počela je da zanemaruje, uništava svaku vrlinu
pristojnih i lepo vaspitanih dečaka i devojčica, da ih izvrće ruglu i podsmehu, tera da se menjaju
ili stide.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, onda su i vlasnici zla, jer zlo uvek ima svog gazdu, počeli da
misle da novcem mogu sve da kupe i da zato imaju pravo da pričaju šta hoće, kako i koliko. Da
svoje mišljenje predstavljaju kao opštevažno, opštevredno i samovredno.
Zlo je nastavilo sve više i brže, misleći da tako jede hrabrost, odvažnost, dostojanstvo i da seje
strah. Plašilo je sve i svakoga, svim i svačim. Stalno, bez prekida. Tako je toliko naraslo da je
prešlo granicu, izgubilo svaku meru, toliko se zanelo da je potcenilo sve ljude. Trenutak kad se
potceni dobro i mudrost u ljudima, je trenutak kad zlo počinje da jede samo sebe.
Jer, ljudi su ipak različiti.
Uvek postoji NEKO. Neki ljudi nisu bili tako naivni, nisu se dali zavesti njegovom lepotom i
obmanama.
Ti neki ljudi malo po malo gasili su svoje televizore. A za nekim uvek ide još neko.
Tako zlo jede samo sebe. Ostaje samo u granicama opomene i opreza. Mora tako, jer bez zla
nema dobra.
