Akademik Vladeta Jerotić, čovek je koga čitaocima ovih redova ne treba predstavljati. On je ličnost naročitog formata i starac u pravom značenju. Erudita intelektualne nesebičnosti, pronicljivog pogleda i blage reči. Lekar neuropsihijatar, psiholog i psihoterapeut, književnik, književni kritičar i esejista, znalac koji je ubiranjem mudrosti i ogromnim radnim i životnim iskustvom pronikao u tajanstvene predele religije, filosofije i književnosti, a u delu obgrlio kulturu i nauku.
Mnogo toga možete naučiti od njega kad procitate tekst koji sledi
“Normalno je da mlad čovek ima želja, nije dobro da ih nema. Dobro je da stariji nešto od mladih očekuju, a dobro je i da mladi znaju da su u očekivanju. Da li će se sve to ostvariti i te želje i te mogućnosti njihove, veliko je pitanje. Zavisi mnogo od tzv. individuacionog procesa koji traje celog života.
FOTO: MILAN ILIĆ / RAS SRBIJA
Pitanje je mladosti nešto što nije dovoljno određeno. Kaže se da je duh uvek mlad, a čovek je tročlano biće. Sastoji se iz tela, duše i duha. Godine ne moraju mnogo da znače. Imate starih u mladosti, u dobrom smislu reči i u rđavom smislu reči, i imate mladih u starosti koji takođe s jedne strane izgledaju mladi, a nisu. A hoće da se prave mladi. Tako da je to odgovor: od mnogo čega zavisi kako će da teče individuacioni proces kod mladih, ali i od očekivanja starijih.
Ustvari, proces zavisi pre svega od roditelja. Razume se i od sredine u kojoj se mlad čovek nađe. Roditelji su ti koji odgovaraju za početak individuacionog procesa. Razume se da svako dolazi na svet sa nekom određenom vitalnošću i sposobnošću da vodi taj proces, a ipak ga čovek sam vodi. On je i vođen, to je ta dijalektika između, biti vođen i voditi. Šta voditi? Voditi prvo samoga sebe. Ako bi nekoga drugog hteo da vodiš, prvo vodi samoga sebe. Nauči se da vodiš sebe, a onda ćeš valjda moći da vodiš i drugog. Nije dobra jedna strana, ona ako smo prepušteni da nas uvek drugi vode. To nije dobro, jer onda su roditelji opet ti koji su nas preterano vodili i preko onog vremena kad čovek treba da počne samog sebe da vodi. Koje je to vreme? Različito. Obaveze koje se deci daju već sa tri godine su vrlo važne. Da ne kažemo ranije, ali oko treće godine treba već neke obaveze da obavlja dete. Naravno, ako dobro obavlja onda je u stanju i da bude pohvaljeno. Decu treba hvaliti čak i kada nisu do kraja uradili šta treba. Do treće godine, četvrte, kaže se, decu treba uvek hvaliti. Ako ne urade nešto dobro, pokazati im po drugi put, po treći put i onda kad urade dobro, pohvaliti. Ako ne uradi dobro, ne treba nikako grditi, nego samo ponovo pokazati.
Onda dolazi adolescentno doba, mlado doba koje je puno kriza. U adolescentnom dobu se postavljaju osnovi… Zapravo u detinjstvu se postavljaju osnovi buduće ličnosti, ali adolescentno doba je onda ono koje će taj početak u detinjstvu, ili pojačati pozitivno, ili ga okretati dalje u negativnom pravcu, ako je negativno krenulo. Otud značaj roditeljske, prvo međusobne ljubavi roditelja. Od toga mnogo zavisi u kojoj meri će i sama deca kasnije moći da dočekaju tu adolescenciju.
Kao što znate, današnje vreme adolescencije puno je kriza. Kažu da tzv. primitivni narodi Afrike i nekih drugih primitivnih zemalja nemaju ovu krizu. Ja ne volim taj izraz primitivno, jer se davno otkrilo da tzv. primitivni narodi nisu primitivni, počevši od umetnosti i onoga što su ostavili za sobom, pa i način života, način ponašanja i razmišljanja… Ne znamo to šta je primitivno. Jeste, postoji nešto primitivno. To može biti u pozitivnom smislu rečeno „primitivno“, a onda i u negativnom. Vidite kako jedan običan izraz kao što je primitivno može da ima više značenja. Uglavnom pozitivno i negativno. Dakle, adolescencija je doba krize. U tim tzv. primitivnim zemljama etnolozi nisu nalazili krize, jer se sve ubrzano odigravalo, počevši od ženidbe i udaje u tim zemljama. Topla klima još pri tome! Žene već mlade dobijaju decu, svaki muž ima neku svoju obavezu, tako da su te porodice rasle u uslovima gde nije bilo krize. Krizu je donela civilizacija Evrope, kažu neki antropolozi. Naravno, to je sad trajna kriza i više nema povratka, pogotovu nema nikakvih uzdaha za nekadašnjim vremenima.
Sada sve počinje kasno, pa i adolescencija u psihičkom smislu. Fizički je ona pravovremena, čak i prevremena i kod devojaka i kod mladića. Danas postoji veliki nesklad između psihičkog i fizičkog razvoja. Taj psihički razvoj počinje u mladosti danas kasnije i teče mnogo sporije nego ranije. U naše vreme, kad sam ja polagao neuropsihijatriju, još uvek se adolescencija negde završavala, ili trebalo je da se završi oko dvadesete godine. Sada već uveliko, i to dosta davno, adolescencija se smatra da može da traje i do dvadeset pete godine. Da li će se to dalje produžavati? Pa će onda neko biti adolescent i sa dvadesetosam ili trideset? Naravno da ima adolescenata celoga života. Ako su stvaraoci, onda je dobro, jer u njima onda progovara dete igre – homo ludens, ali ako nisu stvaraoci, onda su infantilni. Pokazuju crte detinjaste i u starijim godinama.
Samo pazite, tu ne možemo praviti oštre granice. I tzv. zreli ljudi povremeno se ponašaju kao deca. To ne možemo smatrati nekom težom patologijom. Naravno, dosta je važno šta taj neko radi, kakav posao obavlja, da li je pedagog a infantilan, da li je političar a infantilan. To već nije dobro.”
Šta biste poručili mladima danas? Kojim putem da krenu, a da se ne zagube?
“Ne može da se ne zagube! Svako nailazi povremeno na neki ćorsokak. Važno je samo iz njega izaći. A kako ćemo izaći kad ne znamo kako smo ušli? A kad smo ušli i prepoznali da je to pogrešan put i ćorsokak, može se izaći. Ako nismo prepoznali, ostajemo jako dugo na krivom putu.
Uvek su postojali pravi i krivi putevi, ali su se ukrštali. Tako da je i pravi put nekada umeo da skrene, a krivi put sam od sebe dolazio na pravi put. To se u istoriji čovečanstva dešavalo. Naravno i sa državama je tako bilo. Ideš, ideš pravim putem neko vreme, pa ti dosadi da ideš pravim putem i da budeš dobar, pa onda napraviš nešto, a to što napraviš ponekad je i stvar igre. Malo pre smo rekli: homo ludens – čovek se igra. Svi se igramo. Samo je važno da li ta igra ima nečega u sebi stvaralačkog i vrednog ili je, kao što sam već rekao, infantilna igra koja ne vodi ničemu.
Poruka je uvek ista: Budi svoj! Nauči šta je individuacija, a onda u Hrišćanstvu i oboženje. Individuacija ne isključuje oboženje, a oboženje ne obuhvata po svaku cenu individuaciju. Bilo je hrišćanskih svetitelja koji nisu morali da vode taj mukotrpni put individuacije, koji ima mnogo prepreka. Kao što znate to je Jungova ideja. Prvo je to senka, drugo persona. Čovek izlazi pred druge ljude uvek sa nekom maskom. Ako ta maska ostane i u kući, u porodici, onda je to već jedna ozbiljnija patologija. Profesor univerziteta kome se svi klanjaju, on je gospodin profesor uvek. Ako kod kuće zadrži takvo ponašanje, pa onda treba i žena i deca da se ponašaju tako, i on smatra da treba da se ponašaju, a to nije dobro. To je jedna, čak ozbiljnija patologija. Ima još i drugih prepreka na putu individuacije.
Eto, to je pravi put do svoje ličnosti. Nikad se ne postiže do kraja. Promene su uvek neophodne. Moramo se menjati u toku života i kad se kaže, budi svoj Petar Petrović, Pavle Pavlović, a to ne znači da se taj Petar Petrović ne može i ne treba u toku života ipak da menja. Menjamo se nabolje, menjamo se nagore, najčešće i jedno i drugo. To opet treba prepoznati i opet smo na osnovi: Upoznaj samog sebe.”
Razgovor vodio: Milan Anđelković
Izvor: casopiskult.com
