Postoje ljudi sa kojima je sve lako. Oni znaju kada mogu i šta mogu, nije im teško ni da definišu ni da vam kažu šta žele i šta ne žele, znaju i šta im se sviđa i šta im se ne sviđa i zašto im se ne sviđa. Sa njima uvek znate na čemu ste. I kada su srećni, i kada su tužni, i kada im nije ni do čega i kada bi hteli sve.
I postoje oni drugi. Oni, koji bi sve, ali istovremeno ne bi ništa. Čas nešto mogu, čas ne mogu. Sad nešto vole pa onda ne vole. Niti su ikada to voleli. Mada, možete se zakleti u sve najmilije, da su vam poslednji put tvrdili kako baš to i baš najviše na svetu, vole.
Naravno da najviše volimo ljude sa kojima uvek znamo na čemu smo. Ako ponekad i planu na neki naš postupak, reč, ćutanje, znamo da su samo reagovali impulsivno, jer su takvi, da će ih brzo proći i da će opet biti meki kao pamuk. Ali i da oni ne spletkare, ne izmišljaju ni o kome ništa, ne pričaju ogavnosti iza leđa, ne rade nikome o glavi, ne zavide i to… to što su skočili kao opareni kad ih je pogodilo nešto iz nečije priče, da su zagalamili i rekli šta o tome misle, samo znači da su iskreni i da ne žele ni da kriju šta su pomislili u tom trenutku. Pa, ako su i pogrešili, ako su stekli pogrešno mišljenje, izrekli pogrešno uverenje… neće se libiti da to i priznaju. Čim ih prođe bes.
Volimo i neke koji su redovno nepredvidivi. Pod uslovom, svakako, da nisu zlonamerni, da nisu baksuzi, da pre podne ne mrze sebe, a popodne ostatak sveta. Sa njima nikada nije dosadno. Čas će plakati zbog nečega, čas će se smejati zbog istog. Čas će biti veseli, čas će se natmuriti kao tmurno nebo. Ćas će se boriti za ljudska prava, čas će im životinje biti draže od čoveka. Čas će ovako, čas će onako. Uglavnom su dragi ljudi, divne duše pune razumevanja za sve oko sebe… sem ponekad. Ali nisu naporni, ne ponavljaju iste priče mesecima, godinama. decenijama… sa njima… pa zaista je život razonoda.
A šta ćemo sa onima… onima koji nešto hoće dok ne vide da i ostali hoće to isto i tada okrenu ploču pa bi oni nešto treće? Sa onima koji bi, kada se svi već dogovore, isplaniraju, skoro pa nacrtaju.. da menjaju plan i da iscrtavaju neke nove puteljke, mahom nepristupačne i neprohodne, ali po njihovom ćefu. Sa onima koji bi na roštilj baš kada su se svi dogovorili da bi u piceriju. Sa onima koji bi planinarili baš kada svima odgovara izležavanje naa obali reke. Sa onima kojima se gleda tragedija baš kada su naručene karte za komediju. Koji danas reguju sasvim drugačije nego pre nedelju dana, na istu stvar. Koji naprasno odluče da nikada nisu voleli sladoled baš kada znaju da nemate ništa drugo za posluženje. Kojima se ne sviđa društvo u kojem su, iako su danima kukali da budu primljeni u njega. Koji, mada ste od njih saznali najveći broj tračeva, baš kada je neko došao do „zamisli, molim te, šta je uradio…“, izjave kako oni nikada ne ogovaraju i kako ih nikada nije zanimalo šta ko o kome priča.
Za vas ne znam, ali, kada su takvi u pitanju, jedno sigurno znam: ako ih i ne isključe iz društava u kojima su uvek neko ko remeti atmosferu, oni postaju osobe koje se i ne uključuju ni u kakve dogovore i planove, pred kojima se ništa poverljivo i škakljivo ne priča, kojima se ništa ne poverava. Od toga, do potpunog ignorisanja, samo je jedan korak. Najmanji.
***
Posvećeno svima onima koji stalno jadikuju kako ih niko ne razume, kako ih ne uključuju u dogovore, kako ne poštuju njihovu volju.
Ili: ako ne možeš promeniti druge, pokušaj bar da promeniš sebe. Godiće ti.
