Nikad ne piši kao što govoriš
Neću da padam u očaj. Nemojte ni vi.
Nikada više neću da pišem na iste teme!
Nikada više isti motivi!
Jebeni prostor! Jebeno vreme!
Ne želim više da omirišem
Ni jednu reč ili misao
Koju sam do sad mirisala.
Samo bi ludak tako pisao!
I ja sam pisala.
Neću da padam u očaj. Nemojte ni vi.
Ama baš ni za šta nismo krivi,
Od svih tih ludosti na planeti.
I ne pada mi na kraj pameti
Ponovno kidanje nerava.
Ne želim iznova da odmeravam
Koliko mogu da prevalim
I neću više da se žalim.
Ne zanimaju me trice i kučine.
I mada mi se ponekad učine
Temom par exellance –
Neću da padam u trans…
Više se ne hvatam za katastrofe –
Kao dete za zvečku.
Ne, neće biti nijedne strofe
O tome kako pauk nosi „mečku“,
Ni kako „buba“ pretiče „jaguara“
Preko pune linije.
Ma, mogu ja i finije.
O gužvi u gradskom prevozu
Što izaziva nervozu!
Nikada više neću da pišem o terorizmu.
Niti da gledam svet oko sebe kroz istu prizmu
Kroz koju sam ga do sad gledala!
Razbijam kriva ogledala.
Neću da padam u očaj. Nemojte ni vi.
Ma samo nek’ smo zdravi i živi!
Nikada više oni motivi!
Nikada više one teme!
Bez obzira na prostor i vreme!
Ne, nikad više neću da pišem
O ljudskoj taštini!
Niti o ljudskoj budalaštini!
Ni o suštini postojanja!
Sva ta pitanja –
Koga još dotiču?
Nikada više neću da pričam nijednu priču
Koja mi kvari raspoloženje.
Nek’ idu dovraga i uverenje i ideali!
Neću o tome ni u šali!
Nikada više o prošlim danima,
Niti o dobrim starim vremenima.
Koga to zanima?
Nikada više o poštenima
Koji izvlače deblji kraj.
Nikada više o kretenima
Koji se prave mnogo pametni!
Nikada više o skandalima
Što pune naslovne strane novina!
Nikada više o vandalima!
Ne zanima me trgovina
Ni belim robljem, ni organima,
Ni heroinom, ni foteljama.
Nikada više o pustim željama!
Neću da čujem za sujeverje –
U suprotnom će da leti perje!
Nemam dilemu:
Nikada više ni o čemu
Što možda remeti poredak stvari.
Ad acta idu nadrilekari.
Nek’ mi ne zamere,
Kunem se, imam časne namere,
Ad acta gladne i žedne!
Ad acta gole i bose!
Neka se nose!
Ad acta bogati!
Ad acta slavni!
Niste zabavni!
Neću da padam u očaj. Nemojte ni vi.
Nisu mi više zanimljivi
Ni političari, ni mafijaši,
Kako njihovi – tako i naši.
Zakon sa velikim rupama
Kroz koje se lako možeš provući!
Oni što žive u šupama,
Oni što žive u kući…
Neću da padam u očaj
Zbog afera bez epiloga.
Bolje cijanid u čaj,
Il’ neka teška droga,
Nego naslovne strane tabloida!
Dogurali smo do zida!
Nema gde više!
I zato neću da pišem
O onome što svi vide
I oko čega se svi slažu.
Neću da me tapšu po ramenu
I da mi tiho kažu
Da sam u pravu.
A onda okrenu glavu
I kao kip u kamenu
Ostaju gluvi i nemi.
Ad acta propali sistemi
I izgubljene iluzije…
Nikada više neću da pišem o jet-set-u.
Ad acta pevaljke sa silikonima!
Ad acta sve u paketu!
Ad acta smrdljiva sirotinja
I namirisane prostitutke!
Ad acta pospane lutke
Koje se smeju
Kad im stisneš ruku,
A plaču kad im stisneš nogu!
O tome više ne mogu!
Nikada više!
Neću da padam u očaj. Nemojte ni vi.
Ionako me niko ne šljivi!
To gubi smisao!
Samo bi ludak tako pisao.
A i on više ne bi.
Zato od sada,
Dok sve propada –
Pišem samo o tebi!