Na mom proputovanju kroz Indiju, što bi se reklo sasvim slučajno, mada ja ne verujem u slučajnosti, zastali smo na prvom mestu za koje smo verovali da ima klimu, pijaću vodu i živeljude. Bila je to, u sred ničega, juvelirnica. U njoj me je sačekao juvelir prilično raspoložen za priču. Obećao je da će me poslužiti hladnom vodom i praviti mi društvo dok se odmaram, ako njemu za dušu probam prsten sa kamenom Indiska zvezda, bez obaveze da ga kupim. Učinio sam to. Stavio sam prsten na prst desne ruke. Juvelir mi je nežno okrenuo dlan ka gore, sa izgovorom da se tako najbolje vidi kako prsten izgleda na prstu. Kratko je pogledao prsten i poludragi kamen koji je sada bio okrenut kao i moj dlan, ali izgleda mu je bio mnogo zanimljiviji moj dlan. Netremice se zagledao u njega a potom i u moje oči.Tog trenutka sam znao da je ispred mene čovek koji zna da je duša besmrtna, neopterećen strahovima, dilemama i pitanjima da li je ovo jedini život koji živimo. Iskoristio sam priliku i pitao ga:
Ako karma postoji, da li je onakva kako je mi zapadnjaci tumačimo?
I da i ne. Vi sa zapada previše pridajete važnost onome šta je spolja, a premalo onome šta je iznutra. Previše se bavite šta su tuđe uloge, a premalo šta je vaša, u vašem životu. Mnogo ste usredsređeniji na okruženje iz kog dolazite, na vaše predispozicije, na ono šta je oko vas i ko je oko vas, a premalo na to šta zavisi samo od vas samih. Ne shvate da sve te odgovore imate u ovom životu. Premalo ste usresređeni na sopstvenu ulogu.
Drugo, mnogo ste opterećeni moralnim zakonima koje ste sami stvorili. Držite se načela da ukoliko uradite nešto loše, bićete kažnjeni od nekoga ili nečega. Mislite da čovek može da bude ili ispravan ili ne, da su stavri ili crne ili bele. Stalno se opterećujete time da li ste ispravni ili niste, jer ako niste, onda ćete biti kažnjeni. Život je i plus i minus, i oba pola su pozitivna.
Prsten sam ipak kupio, ne zbog hladovine i vode već da me potseća na njegove reči koje ne smem da zaboravim.
Sedeo sam jednom prilikom sa prijateljicom i diskutovao o tom događaju, kada me je pitala:
Ako je u životu sve sivo a ne crno ili belo, kako kažeš, kako onda da znamo šta je ispravno a šta ne?
Kada razmišljaš o nekom prošlom iskustvu i pitaš se da li je bilo ispravno ili nije, samo razmisli da li ti je ono bilo dragoceno za ono šta te je posle čekalo. Čemu služi izreka koju često čujemo „koga zmija ujede i guštera se plaši“. Glupost, samo nas ograničava, umesto da se pustimo, osluškujemo i učimo iz sopstvenog iskustva.
Nepromišljeno srljanje u nešto novo, nesigurno, naravno da nije dobro. Ali blokiranje sebe zbog jednog ili više loših predhodnih iskustava, podjednako ne valja. Treba učiti. Dozvoliti iskustvima da se nižu i usavršavaju nas kroz taj tok koji je jedini pravi način. Negativni začarani krug ispravljamo tako što učimo, omudrujemo, izbavljujemo se znanjem. I zato kažem da ništa nije ni skroz crno ni skroz belo, već da su to sve različite nijanse boja između te dve namifestacije svetlosti koje zapravo i nisu boje. To je život, najveća paleta boja koju možete da zamislite.
Da li to znači da se treba kloniti situacija za koje znamo da nisu baš dobre?– pitala je.
Ne, naprotiv. Treba se upustiti, jer jedino ćeš tako videti da li je to iskustvo dobro ili loše po tebe. Ako je loše izvućićeš pouku pa se sledeći put nećeš opeći, jedno iskustvo više. Tako se smanjuje mogućnost greške. Sve ima svoje posledice i cenu, ali kakve veze ima, kada ti tako učiš. Na tom putu se treba čuvati samog sebe jer griža savesti i ograničivanje krutostima izmišljenih moralnih zakona samo otežavaju i frustriraju. To je kao kada se opečeš na žar dok pališ vatru. Pa to ne znači da je više nikada nećeš podpalti jer ne želiš da se više opečeš. Nego ćeš sa prethodnim stečenim iskustvom idući put mašicama uhvatiti žar i tako je potpalti. Tome nam iskustva služe. Nema negativnih, sva su pozitivna, koliko god da nas je bolelo. Ako smo baš glupi i svaki put se na isti način opečemo, e pa za to nam niko nije kriv.
Da li postoje iskustva koja su uvek loša?
Ne postoji ništa potpuno ispravno niti potpuno neispravno. U svemu ima bar mrvica onog drugog. I u onom beskrajno lošem ima plamičak svetla.
Da li onda možemo reći da nam je dovoljno da se samo pridržavamo Deset Božijih zapovesti, i da nas ne boli glava? – pitala je.
Te zapovesti su nastale iz dogme a dogma je nastala zarad ograničavanja i kontrole. To mu nekako dođe kao kada nekoga mrzi da objašnjava da zob i tef nemaju gluten za razliku od pšenice, a spelta ima ali malo manje, ali da ne bi objašnjavao najlakše je reći ne smeš jesti žitarice. Na nižem nivou svesti to jeste relativizacija svega ali na višem nije, nikako. Učenje nas dovodi do mudrosti, i na taj način idemo ka vrhu. I kada tamo stignemo, sa predhodnim iskustvom moćićemo da kažemo „neću uhvatiti zmiju jer može da me ujede ali je se neću ni plašiti jer znam da ako je ne diram nema bojazni da će mi se nešto loše desiti.“
Suština je uznam, razumem i svesno odlučujem.
Da se hrabro upustimo pa i da platimo cenu ako treba, a onda ćemo, svaki sledeći put, dobro znati da prepoznamo odnos cene i onoga što se za tu cenu dobija.
Koliko se treba odricati zarad drugih? Pruža mi se, recimo, neka prilika, koju priželjkujem ali znam da će to imati posledice po druge. Da li u takvim situacijama treba da odustanemo od iskustava zarad tih drugih i gde je u svemu tome naše učenje?– pitala je.
Odustati zbog drugih je crno a ići pošto-poto je belo, ja ne bih ni jedno ni drugo već bih našao neki središnji put, neku od mnogobrojnih nijansi koje su između, jer je život uvek negde u sredini.
Ništa nije pravedno, nego je tačno!
Kao što ne molimo Boga da bude pravedan nego da bude milostiv, jer da je po pravdi ne bi nam se baš uvek svideo ishod, već se nadamo da će nam se malo, kroz milosrđe, progledati kroz prste.Jer na taj način dobijamo mogućnost iskupljenja, a ako odemo u totalno crnilo nema nam izbavljenja, a u potpuno belo ne može niko ni da uđe jer je to sam Bog.
Izvor: zarkoilic.com
