Miodragu Krstiću Profketu (1959-2014)
Jednom prilikom, negde na jugu zemlje (Leskovac, Balkanska smotra) imao sam prilike prvi put da vidim čoveka zvanog Vladimir Krstić, sa nadimkom Laci koji bi pre stajao omanjem dečkiću od dve godine sa bucmastim obrazima pre nego li ovom starom lafu (lavu?) koji je crtao vanklasno. Neke kasnije godine sam u Kragujevcu uspeo da mu izmamim i crtež (i da čujem jedan od njegovih neizbežnih masnih viceva; ko ne voli, nek se kloni – čovek ih zna previše). Malo sam pročitao o čoveku, što iz intervjua, što iz retrospektiva. Stil, priznaću, me nije odmah privukao. Delovao mi je kao repeticija nečeg mnogo kvalitetnijeg urađenog ranije.
Ispostavilo se da nisam pogrešio. Jedan pogled na njegovu (verovatno jedinu) epizodu „Ninđe“ i na strip zvani „Lutalica Bili“ pokazao je Lacija u ranoj fazi, fazi kada je taj talenat počeo da eksplodira, da izbacuje iz sebe najbolje i najluđe što medijum stripa može da ponudi. Stariji i prekaljeni Laci takođe sadrži tu zanatsku crtu (inače ga ne bi bilo kod Francuza i pokojih Italijana, a bogova mi – ima ga), međutim teško je ne gledati to a ne pomisliti „gde je nestao onaj sanjar koji je u svoj izvanredan crtež uneo ono malo južne, drske, nikom pokorne duše? Gde je taj čovek koji bi me možda inspirisao da nastavim sa crtanjem namesto sa pisanjem, koji je sa jedva dve decenije napravio jedan od najkvalitetnijih, a pak najmanje istaknutih domaćih stripova?“
Ali sam, po upoznavanju Lacija, upoznao malo i njegovog najbližeg i, usudiću se da kažem, najdražeg saradnika, „generaciju“ mu. Čoveka koji je upravo napisao tu jednu epizodu „Ninđe“ i tog „Lutalicu Bilija“.
Zvao se Miodrag Krstić, a krasio ga je adekvatan nadimak Profke. Rođen je, barem po mesecima, dan pre mene, a na veliku žalost napustio ovaj svet 2014. godine, par meseci po slanju jedne friške knjige na pregled i lekturu. Profke je, kako će vam svi reći, bio prolifičan. Pisao je priče, radio karikature, pisao stripove, itd. Smisao za humor, kažu, mu je bio nenadmašiv, pogotovo zato što je znao kada i koga da žacne, i nije davao niti tražio pardona za to. Pri tom se izdvaja njegov komični serijal od 44 table „Hajat Herp“, rađen u maniru francuske škole humorističkog stila. „Hajat Herp“ je dobar, ako ne i predobar. Ali „Hajat Herp“ nije „Lutalica Bili“.
„Lutalica Bili“ je, pre i posle svega, vestern. Zašto ovo valja naglasiti? Kao prvo, vestern kao žanr je bio i ostao popularan generacijama koje su odrasle uz kauboje i indijance u svim vidovima medija – filmu, stripu, serijama, romanima, pa čak i igračkama. Ako je neki indikator (držimo se stripa ovde), valja reći da se „Teks“ i „Ken Parker“ i dalje dobro prodaju i traže, a da ni ne pominjem „Kapetana Mikija“, „Malog rendžera“, te „Bluberija“, itd. I mada vestern ume da se prilično brzo i lako ubajati, dražesno je vratiti mu se i opustiti malo mozak dok se plemeniti divljaci i čuvari krava s pištoljima pošteno rokaju dok ne ostane samo stepski kamen s krvlju na nj.
Kao drugo, treba naglasiti da je ovo vestern zato što to u biti jeste. U više navrata, od više različitih autora koji su se bavili Profketovim delom, naleteo sam na različite načine i izraze da ovaj strip ne svrstaju u vesterne, barem ne formalno i u potpunosti. Bacali su se izrazi „više od vesterna“, „moderni vestern“, „istern“, „domaći vestern“, „vestern koji nije vestern“ i slično. Ne mogu, a da ne zaključim da se, uz dužno poštovanje, dotični ne razumeju baš najbolje u vestern kao žanr. Prvenstveno u to što, kao i svi žanrovi, ima svoje podžanrove, koji pa imaju svoje podžanrove. A drugo, valjalo bi istaći da je ideja o tome šta je „klasični vestern“ prilično drugačija od onoga što većina naših fanova žanra smatra da jeste. Špageti vestern, na koji su svi navikli na ovim prostorima, koji je Serđo Leone servirao, a u kome se, od svih ljudi, Gidra Bojanić proslavio u Italiji, zapravo nije tipičan vestern. Ali gle iznenađenja, ni vesterni sa Džonom Vejnom nisu tipični. Naravno, pitanje se postavlja „pa šta ako Profketov i Lacijev strip nije prvi koji izaziva žanr, ipak nije isti kao većina, ipak ne može da se svrsta baš u vestern!“ Na šta je odgovor jednostavan – „El Topo“ je vestern, „Kauboji i vanzemaljci“ je vestern, ruski filmovi sa indijancima kao napaćenom rajom su vestern, „Bili d Pljuc“, iako komičan, je vestern, a isto važi i sa Taličnim Tomom; lista je povelika, radova je poviše, a to što na različite načine koriste elemente vesterna ih ni jednu jotu ne čini više od toga što jesu.
„Ali, tipične srpske poslovice! Tipični domaćinski izrazi!“ Da, to se zove adaptacija jezika za publiku i nije ništa novo u medijima. To što će Profketov i Lacijev Bili da peva „kad sam bio mlađan lovac ja“, a bokser Hamer da bude kadar stići i uteći i domaće pesme citirati ne beleži ovo delo „isternom“ ili bilo čime drugim. To je samo vestern sa lokalnim kolokvijalizmima, koji lako i efikasno mogu da se upotrebe i, recimo, u prevodu filma ili stripa sa nesrpskog na srpski.
No, o tome šta je „Lutalica Bili“ žanrovski ne bi trebalo ovoliko da se govori. Hladna je činjenica da je vestern u pitanju, i tu nema mnogo dileme. Treba se zapitati KO je „Lutalica Bili“? A strip je, po svakom rezonu, za bitnu klasu više od proseka. Bili počinje i završava priču kao čiča u kolicima koji nezainteresovanom unuku priča svoje storije bez kraja. Nešto kao čiča iz Bartonove „Velike ribe“. Mladi Bili je interesantan, zato što je bukvalno prošao sve u životu. Em je prodavao zmijsko ulje naivčinama, predstavljajući preteču internet marketinga, em je potezao pušku za Južnjake u Američkom građanskom ratu, em je prepipao štogođ od ženskadije, popio štogođ od pesnaja, i pobegao od nekolicine bagremova koji se predstavljaju kao ljudi. Ovde vidimo onu stranu Divljeg Zapada koja se pomalo zaboravi. Bilo je tu još ljudi sem pištolj-pletivoja i pernatih ljudi krasnaja epidermisa. Dakle ekonomci, bankari, bokseri, prodavci, menadžeri… Prosta paralela ovome bi bila kleš boksa i ving-čuna u filmu „Jip-Man 2“, gde učitelj Brusa Lija pije pesnice od pozamašnog britanskog gospodina koji ne šljivi tradiciju pet posto. Ili, ako ćemo Leonea, sve one scene iz „Dobar, loš, zao“ koje se ne tiču direktno pucanja i premeravanja pre pucanja – dakle, građanski rat, sveštenici i sl. Laci i Profke su odradili ovde jedan fini world-building, kreirali jednu ekološku nišu gde likovi udišu vazduh punim plućima, dok ih neko ne izbuši mecima. Malo je tu poigravanja sa tipičnim tropima (i suptropima) vesterna, s tim što ni u jednom trenutku pisac ne misli da su forsirani. Isto je i sa domaćim doskočicama pomenutim u prethodnom pasusu. Ima ih taman toliko da ne remete tok radnje i da puste likove da se malkice odomaće, da zagolicaju publiku do te mere da se barem pretvara da ih prati i ceni.
Neću detaljno o radnji stripa, jer prvenstveno želim da je čitalac ovog teksta i sam pročita. A želim da ovo pročita iz više razloga. Prvi – za nesuđeni klasik, jeftin je i lako se nabavlja. Samo treba pročačkati knjižare ili samog izdavača i dobaviti primerak. Drugi razlog je taj što se sa narodom koji ovo proglašava „modernim vesternom“ slažem u jednoj bitnoj opasci, toj da ovaj strip definitivno zaslužuje fanfare, odnosno da je isto zaslužio pre nekoliko decenija, kad je nastajao. A treći razlog je možda i najbitniji. Čak i nefanovima vesterna Profketova i Lacijeva priča će leći, kao kec na devetku. Obojica su gorostasi domaćeg stripa, i bez njihovog vrednog inputa ne bismo imali ne samo „Lutalicu Bilija“, već i mnoge druge radove. Profke nas je rano napustio, odjahao u onaj večni zalazak sunca, ali se prethodno potrudio da svetu podari ovaj krunski dragulj. „Lutalica Bili“ je tu da ostane, tu da se pročita i glorifikuje uz kanonadu metaka i uzvike razgoropađenih jahača.
