Giljermo del Toro (Guillermo del Toro) je cenjeno autorsko ime koje potpisuje vizuelno izuzetne fantazije, tačnije bajke za odrasle. Kao i većina filmaša sa talentom i jasnom vizijom, najbolje funkcioniše kada ima odrešene ruke i kada ima potpunu kontrolu nad svojim projektom, pa konačan uspeh najčešće ne može da izostane. Takav je slučaj i sa filmom The Shape of Water, žanrovski karakterističnim za del Tora, koji potpisuje scenario, režiju i produkciju.
Radnja je smeštena u šezdesete godine prošlog veka u Baltimoru i prati usamljenu Elisu Esposito (Sally Hawkins), čistačicu u tajnoj vladinoj laboratoriji, koja se sporazumeva znakovnim jezikom. Živi u starom stanu iznad bioskopa, a društvo joj povremeno pravi komšija Žil (Richard Jenkins), gej-umetnik sa sve manje posla. Tokom tipične smene sa koleginicom Zeldom (Octavia Spencer) otkriva da je u laboratoriju stiglo mistično stvorenje iz voda Južne Amerike, sa kojim uskoro započinje neobično blizak odnos. Ispostavlja se da je reč o amfibijskom čoveku, kog agent Strikland (Michael Shannon) želi što pre da ukloni, pa se Elisa odlučuje na radikalne poteze…
Del Toro, u saradnji sa Vanesom Tejlor (Vanessa Taylor), piše izuzetno bogat scenario, koji osim glavnog plota kombinuje još nekoliko priča, taman toliko da budu prava podrška glavnoj temi i da ne skreću pažnju sa nje. Duo je očigledno bio prepun ideja, a činjenica da svaki od likova ima backup priče od dvadesetak strana, koje se ni ne pojavljuju u filmu, dovoljno govori u prilog u tome. Osim romantičnog spajanja dvoje marginalaca, koji su to svako na svoj način, The Shape of Water može biti i bajka sa čudovištem, noir-heist, špijunska saga smeštena u doba Hladnog rata, ali i kritika američke kulture šezdesetih.
Centralni narativ se bavi usamljenošću, socijalnom izolacijom i zapletom u kome je dvoje tužnih autsajdera bajkovito našlo put jedno do drugog. Del Toro nikada nije imao problem da se njegove ideje posmatraju kroz prizmu melodrame, ali se slobodno može reći da je ovde melodramu podigao praktično do maksimuma, što dovodi do toga da pojedini gledaoci čitav zaplet i rasplet mogu smatrati totalnom glupošću. Poštujem autorsku slobodu i svestan sam da posmatramo fantaziju u kojoj je relativno sve dozvoljeno, ali sam mišljenja da se sa njom ipak malo preteralo. Takođe, iznenadio me je nedostatak misterije u njegovoj priči, koja je jedna od zaštitnih znakova Giljerma del Tora (Pan’s Labyrinth).
Film majstorski kombinuje fantaziju i realizam (period dramu). Sa jedne strane imamo amfibijskog čoveka i dešavanja vezana za njega, dok sa druge strane posmatramo verno preneto istorijsko razdoblje i predstavljanje tajne vladine laboratorije sa dnevnim rutinama, u kojima tako specifična institucija deluje sasvim ljudska. Na taj način i fantastična dešavanja dobijaju relativno normalniji utisak. Ta kombinacija je obogaćena izvanrednim vizuelnim rešenjima, koji se mnogo više baziraju na praktičnim efektima nego na CGI. Del Toro jednostavno ekranizuje svoje vizije koje su plod njegove bogate mašte, pa je svaki kadar pun boja i detalja, što dovodi do stvaranja jedinstvenog okruženja i atmosfere.
U tu atmosferu je uvršten pažljivo biran kasting sa vrhunskim karakternim glumcima. Sali Hokins u glavnoj ulozi tumači del Torovu verziju Amelije Pulen, koja je ljupka, prkosna, odlučna i jaka, iako na prvi pogled odaje utisak ranjivosti i bespomoćnosti. Majkl Šenon tumači bed gaja, po rečima naratora pravog čudovišta u ovoj priči, kog bi većina drugih glumaca predstavili jednodimenzionalno, dok je ovde zahvaljujući Šenonu mnogo više od klasičnog antagoniste. Trio Stulbarg (Michael Stuhlbarg)-Spenser-Dokins svojim sporednim karakterima pružaju iznenađujuću dozu ljudskosti, koja ni u ovako melodramatičnim okolnostima ne prelazi granice patetike.
The Shape of Water je specifična bajka za odrasle sa impresivnim vizuelnim doživljajem i film zbog kog Giljermo del Toro napokon dobija pažnju koju odavno zaslužuje, iako je u izvesnoj meri preterao sa svojim maštarijama.
Izvor: filmskerecenzije.com
