Pre jedno 25 godina moja koleginica u lokalnom listu koja je „pratila“ obrazovanje, uradila je intervju sa mladićem koji je bio student godine, vrlo perspektivan mladić u struci za koju se spremao i vanserijski talenat. Ne sećam se tačnog naslova teksta, ali znam da je sadržao onu o 90 odsto rada i 10 odsto talenta, odnosno implicirao je na to da je za svaki uspeh od prirodnih predispozicija tipa pamet i sposobnost i stečenih, tipa znanje, iskustvo i slično, daleko važniji – rad. Pamtim to najviše po neobično visokom stepenu ljutnje na koji je ovaj naslov naišao kod tadašnje devojke „zlatnog dečaka“, koja mi je priznala da mu je zabranila da bilo kada više razgovara sa novinarima.
Kneževska palata, Monako
U međuvremenu je mladić vrlo uspešno gradio svoju karijeru, zauzimao sve važnije pozicije u struci, da bi odjednom sve stalo. Počele su neke prozivke preko medija, od strane „zvučnijih imena“ nego što je njegovo, čini mi se da su fabrikovane i neke afere s namerom da ga diskredituju i lađe su polako počele da mu tonu. Kada sam ga videla poslednji put, mada smo se odlično poznavali, nije me ni prepoznao. Obavila sam šta je trebalo u njegovoj kancelariji, podsetivši ga tek onda ko sam, a on me je gledao nekim izgubljenim pogledom ranjenog laneta kojem je svega preko glave i koje je davno prestalo da se bori, ne samo za svoje parče šume, nego i za samo postojanje.
Ova priča možda nema neke prevelike veze sa onim što sledi, ali mi je taj pogled prvi iskrsao pred očima kada sam napisala naslov teksta. I da… nisam vam još rekla ni činjenicu da je, dok je „rastao“, imao izuzetno velike vetrove u leđa, što od i zbog mame i tate koji su već bili imena u istoj struci, što od njihovih kolega koji, verovatno vođeni onom „naše dete“, ako ga nisu preterano hvalili, bar nisu pokušavali da ospore one koji su to činili.
Rad, upornost, uspeh…
Posvećenost svom cilju, jasno definisanom…
Istrajnost…
Sa nekim(a) ko je/su vetar u leđa. Ili bar brisači leda pred vama, da se kojim slučajem ne okliznete.
Koliko puta ste sreli osobe koje su, upravo zahvaljujući ovim osobinama, nekoliko milja iza sebe ostavili one koji su važili za kapacitete, bili neiscrpni potencijali, uzdanice, primer drugima, ali nisu imali cilj ili samo nisu imali dovoljno volje, želje i istrajnosti u naprezanjima da svoj cilj ostvare, da svoje kapacitete postave na pravo mesto, da realizuju svoje potencijale? Koliko osoba znate u koje niko nije verovao, niti su ikada ičim pokazivale da mogu „uraditi nešto u životu“, a koje su se jednog dana našle na pozicijama za koje ste mogli krov nad glavom da date zarad opklade da dotle neće stići?
Uostalom, ne kaže narod uzalud: „Ne ljubi lep, nego uporan“ (ili… tako nekako).
Razumeli smo se: nije ovde reč o istinskim kapacitetima koji su isključivo zahvaljujući tome što jesu i što su u-radili, tu gde jesu. Pričamo o svima onima koji su bar za nekoliko koraka iza njih, ali zato vrlo često na pozicijama daleko višim od njihovih. I o mediokritetima i o onima sa svih životnih margina, a ipak su, toj upornosti i toj istrajnosti zahvaljujući, dostigli i dosegli neke pozicije koje im na psihološkom testiranju za buduće zanimanje, u srednjoj školi, niko ne bi izrekao čak ni kao laž.
E, mnogima od takvih i nema se šta prigovoriti. Njihove biografije su čiste kao suza i verovatno su svoj hod stepenicama uspeha počeli baš onog trenutka kada su, svesni svog cilja, rešili da uče duplo više, da treniraju duplo više, da rade duplo više… od onih koji su važili za istinske kapacitete.
Oni drugi, koji su takođe jasno definisali svoj cilj, svesni oskudnosti sopstvenih potencijala, ali i mogućnosti koje pruža ovaj šareni lepi svet, sa njima imaju zajedničko jedino tu upornost i tu istrajnost. Ali po drugom modelu iskorišćene. Širok je repertoar mogućnosti: udvorištvo i ulizištvo (nekad nadređenima, nekad jednakima, bar dok su im potrebni); kukanje i moljakanje, izigravanje sirotinje, žrtve, jadnika… pa ako se sažale, sažalili su se; čuvene krevetske aktivnosti koje se mahom vezuju za ženski rod; bavljenje politikom, koja je prava meka i majka za sve one koji su propali gde god su nešto započeli pa im je ona jedini izlaz i jedina šansa…
No, da se vratim na istrajnost i upornost. Sposoban manje ili više, talentovan ovoliko ili onoliko, naučen ovo ili ono… svako ko je imao taj cilj koji sam nekoliko puta pomenula i tu želju „da uspe“, mora da žrtvuje mnogo toga. E sada, što za neke to nije nikakva žrtva, nego normalan stil života u kojem uživaju, to je već njihova sreća. Dar od Boga, plus više.
Ka kockarnicama, Montekarlo
Gluvarenje s drugarima iz kraja do ranih sati, misaona imenica. Planinarenje vikendom ili zujanje po okolini, ne, nemoguće. Svadba u rodnom kraju, baš u vreme kampanje. Utakmica sa ekipom iz srednje škole, drugaru cepaju košulje u kafani povodom rođenja sina, blejanje u obližnjem kafiću u nedelju prepodne, rođendanska žurka kod sestre od strica, šestoka politička rasprava na TV-u, zahuktana rasprava na Twiteru… sve to otpada pred onom „dužnost zove“.
Sve to, nema! Ako hoćeš da igraš u prvoj ligi, ma o kakvom fudbalu da je reč, mnogo čega se moraš odreći. Sve dok ne stigneš „gore“. I tek onda, kada se tamo popneš, pa pogledaš unaokolo, zaviriš u sve hodnike i lavirinte, preslisaš se povodom svih mogućih stepenica koje preteći vode nazad… tek tada shvatiš jesi li zaista uspeo. Ili si samo ostvario san o uspehu, koji je bio daleko veći i slađi dok si ga sanjao.
