Od najranijeg uzrasta do odraslog doba svako od nas se s vremena na vreme suoči sa neprijatnim osećajem straha ili anksioznosti.
Strahovi i različiti oblici anksioznosti ne predstavljaju samo deo normalnog razvoja već i adaptivni odgovor na specifičnu, preteću situaciju, pa tako upozoravaju dete da preduzme mere opreza i pripremi se za brojne izazove sa kojima će morati da se suoči kroz odrastanje.
Anksioznost
Anksioznost je emocionalna reakcija na nepostojeću ili minimalnu opasnost, koju karakteriše stalna strepnja da će se nešto strašno dogoditi, a praćena je izraženom fizičkom napetošću i unutrašnjim nemirom, uz niz raznih simptoma kao što je brzo lupanje srca, znojenje itd. Ipak, mala doza anksioznosti zapravo može da bude korisna, jer nam pomaže da ostanemo oprezni, fokusirani i doprinosi da ostvarimo bolji uspeh, recimo na testu iz matematike ili nekom sportskom takmičenju.Pojedini strahovi ili anksioznost zbog određenih stvari takođe su poželjni kod dece, jer su tada oprezna i ponašaju se na način koji čuva njihovu bezbednost (mališan koji se plaši vatre neće da se igra šibicama).
Priroda anksioznosti i straha menja se kako dete sazreva:
- strah od nepoznatih ljudi često se javlja kod beba, koje se rasplaču i traže roditelje pri susretu sa osobama koje ne prepoznaju.
- za nešto starije mališane, uzrasta od 10 do 18 meseci, karakterističan je strah od razdvajanja. Dete postaje emotivno uznemireno i razdražljivo kada jedan ili oba roditelja napuste prostoriju.
- deca od 4 do 6 godina plaše se stvari koje nemaju utemeljenja u stvarnosti, kao što je strah od čudovišta, veštica i duhova.
- deca školskog uzrasta, od 7 do 12 godina, anksiozna su zbog realnih mogućih događaja, poput potencijalnih telesnih povreda ili prirodne katastrofe.
Tokom odrastanja dečji strahovi mogu da iščeznu ili da ih zamene novi. Tako petogodišnje dete koje ne može da zaspi bez upaljenog svetla, godinama kasnije uživa u čitanju „strašnih priča“ sa drugarima, okupljeni oko logorske vatre na kampovanju. Neki strahovi mogu da budu vezani samo za specifičnu situaciju. Tako dete koje poželi da pomazi lava u zoološkom vrtu ni u snu ne može da zamisli da prođe pored komšijinog psa.
Mnoge odrasle osobe muče strahovi koji su vezani za loše uspomene ili iskustva iz detinjstva. Strah od javnog nastupa može da bude rezultat toga što se neko pre mnogo godina osramotio recitujući pesmicu pred drugom decom. Zato je važno da roditelji na vreme uoče i identifikuju znake i simptome anksioznosti kod svog mališana kako strah ne bi remetio njegovo svakodnevno funkcionisanje u budućnosti.
Neki od znakova da je dete anksiozno ili uplašeno:
- privije se uz roditelja, impulsivno reaguje ili je uznemireno
- ima nervozne pokrete, poput povremenih trzaja ili tikova
- muči ga nesanica i/ili spava mnogo duže nego obično
- znoje mu se ruke
- srce mu ubrzano kuca i ubrzano diše
- boli ga glava ili stomak
- ima mučnine
Kada anksioznost i strahovi ne prestaju, dolazi do pogoršanja problema. Koliko god se roditelji nadali da će dete uspeti da prevaziđe svoj strah, ponekad se dešava potpuno suprotno, kada uzrok anksioznosti počinje da raste i postaje dominantan osećaj. Takva anksioznost vodi u fobiju – strah koji je ekstreman, težak i stalan.
Kako da pomognete detetu u suočavanju sa strahom i anksioznošću
Roditelji mogu da pomognu mališanu da razvije veštine i samopouzdanje za prevazilaženje straha kako se on ne bi pretvorio u fobiju.
- Shvatite da strah zaista postoji. Koliko god vam se dečji strah činio bezazlen, shvatite da je on za vaše dete realan i da se zbog toga oseća zabrinuto. Zato se roditeljima savetuje da što češće pričaju sa decom o njihovim strahovima. Ukoliko razgovarate o objektu straha, njegova moć se smanjuje.
- Nikada ne umanjujte značaj straha kako biste ohrabrili dete da ga prevaziđe. „Ne budi smešan! Čudovišta ne postoje!“ može da vam pomogne da dete smestite u krevet, ali neće učiniti da njegov strah nestane.
- Sa druge strane, ne hranite njegov strah. Ukoliko se dete plaši pasa, ne prelazite na drugu stranu ulice kako biste izbegli susret sa jednim. To će učvrstiti uverenje da se pasa treba plašiti i da ih treba izbegavati. Omogućite mališanu da uz vas sigurno prođe pored objekta straha. Što je više takvih sigurnih i pozitivnih susreta sa objektom straha, osećaj straha će biti manji.
- Naučite dete da proceni stepen straha. Ukoliko dete može da zamisli strah na skali od 1 do 10, moći će i da primeti kada on počne da se smanjuje. Mlađa deca mogu da kažu koliko se zaista plaše, pri čemu „do kolena“ znači da nisu mnogo uplašena, „do stomaka“ da se više plaše, ili „do glave“ kada su potpuno prestravljena.
- Pomozite mališanu da ovlada tehnikama za prevazilaženje straha. Najjednostavniji način je da sebe postavite kao „sigurnu bazu“ od koje dete kreće ka predmetu svog straha. Kada se oseti uplašeno, vraća se do vas, nakon čega ponovo kreće ka objektu straha, prilazeći mu što bliže. Pritom mališan u sebi može da ponavlja reči poput „Ja to mogu“ ili „Sve je u redu“ kako bi sebe ohrabrio i stekao samopouzdanje. Tehnike relaksacije takođe značajno mogu da doprinesu u tom smislu, uključujući vizuelizaciju nečega što dete voli (dok je blizu predmeta straha, zamišlja da se igra na plaži ili da lebdi na oblaku) ili vežbe dubokog disanja.
Gledano sa pozitivne strane, strah vašeg mališana često ga štiti od situacija koje bi mogle da budu pogubne za njega. Strah zapravo predstavlja njegovo životno osiguranje jer bi apsolutna neustrašivost mogla da navede dete da uradi nešto nepromišljeno. U tom smislu, previše bilo čega je loše. Zato je važno da svog mališana naučite da pronađe balans u ponašanju kako bi izbegao nagle i abnormalne reakcije na iznenadne neprijatne događaje.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
