Rodiš se. Dobiješ sve što ti treba i počneš da živiš kako treba: smeješ se svima i voliš sve ljude,
provodiš dosta vremena napolju, igraš se sa svakim i svačim što ti dođe do ruke, praviš kolače od
blata, zamak u pesku, po ceo dan skačeš, trčiš, raduješ se svemu što te okružuje u svim njegovim
odlicima, voliš mamu i tatu onakve kakvi su, jedeš kašice od voća i povrća, oduševljavaš se
svakim delom svoga tela, ne plašiš se ni žabe, ni zmije, ni mraka…oduševljavaju te bube i leptiri,
sunce i cveće. Ujutru skačeš iz kreveta sa željom da raširiš ruke svima i sve dodiruneš; a uveče
lako i slatko zaspiš…
Onda malo porasteš, pa vidiš da su ti uši klempave, noge krive, lice bubuljičavo …..i počinješ da
ne voliš sebe i počinješ da gledaš kakvi su drugi i počinješ da se manje smeješ i da se manje
raduješ onome što te okružuje. I počinješ da se ljutiš i svađaš sa roditeljima. I misliš da sve znaš i
zato počinješ da brineš, ili ništa ne misliš pa ništa i ne brineš..
Pa prođe još malo godina, pa zavoliš neke druge stvari i voliš ih toliko da ih nikad dosta, pa
počinješ da juriš bolji posao, veću kuću, uspešne prijatelje, modernu tehniku, novija kola….. dok
juriš letovanje tamo negde, ovde ti život uzme mamu ili tatu, ili neku dragu osobu.
Pa dobiješ decu i juriš više, ne shvatajući da svaka trka znači polako odustajanje.
Brineš sve više i skoro prestaješ da se smeješ, pa postaješ nervozan pa te drugi sve više ljute; oni
ne vole tebe, ti ne voliš njih, ; mržnja te sve više jede i dok njenu gorčinu pretrpavaš sa što više
slatke i slane hrane, život počinje da te krnji: uzme ti zdravo srce, zdravu krv, zdrav želudac,
zdrave bubrege …. život te opominje i grize, a ti rupe na duši puniš sa još više besa i ljutnje i sve
si bezobzirniji i nepažljiviji… Ne vidiš da ti je poslao opomenu, neki znak kao bol, umor, svađu,
brigu, neraspoloženje, tugu, da budeš oprezan, da se promeniš, da nisi na dobrom putu, da to
nije život… ti ne shvataš znak da bi opet bilo sve ok…. Nepovratno ti uzima deo po deo….. Ti se
opet zbog toga prvo ljutiš i kuneš i hoćeš da grizeš, al zalud, grizeš samo sebe, pa se predaš i šta
drugo, nego – odustaneš. Odustaješ od dobrog oko, dobrih zuba, dobrog srca, dobre krvne slike,
dobrih misli, kolena, kuka, od utrobe . …. A život nastavlja da kida, uzima ti od noći mir, od dana
radost, od sutra nade i želje i na kraju dođe i po ono što je od tebe ostalo.
Da li bi bilo drugačije da smo mogli i znali drugačije?
Da li bi bilo drugačije da smo se više igrali na suncu, da smo više trčali, da smo birali brige, da
smo u drugima videla vrline umesto mane, da smo roditeljima rekli hvala zbog svega što su
učinili, da smo deci rekli da nam mnogo znače da imamo puno poverenje u njih, da smo više jeli
voće i povrće, da smo voleli sebe sa svim nedostacima, da smo sebi rekli da imamo hrabrosti ma
šta loše da se desi, da smo zaustavili misli na sadašnjost, da smo više osećali dašak vetra, miris
cveća, da smo se više divili prirodi i imali poverenje u nju, da nismo čeznuli za stvarima koje ne
mogu da nas nasmeju, rastope od miline i zadive?
Da li bi i tada tako rano od svega odustali?
