Velesajam
Otvoren je tradicionalni velesajam
U parku na beogradskoj tvrđavi.
Uzela sam tezgu u najam
Da preprodajem rđavi
Proizvod domaće radinosti.
U toku je rasprodaja.
Guraju se, otimaju, ko će ubosti
Bolje, lepše, veće…
Prodaje se kojekakvo smeće…
Nedeljno prepodne, vrvi od naroda,
Svašta će ovde da se proda.
Odjednom metež, haos, vriska
U panici se masa tiska,
Sve kapije su blokirali,
Nema napolje, nema unutra,
Gledam u zidine, mračni murali,
Do ivice me saterali,
Pitam se šta ću gledati sutra.
A možda moje ‘sutra’ mogu samo da sanjam?
Ovaj tradicionalni velesajam
Pretvoren je u noćnu moru…
I ko od ovde prisutnih možda dočeka zoru…
U zoru nam oduzeše nakit i novce,
Dnevne pazare i akciznu robu,
Opelješili su nas, veletrgovce,
Svaki sad ima prazu torbu.
Sve su nam oteli što smo imali,
Rekli da legnemo na travu,
Maltretirali nas i cimali,
Mnogima na panj stavili glavu.
Prolazi vreme.
I dalje traje velesajam,
Neke su vezali, neke ubiše,
Traže da ponovo platim najam –
U ugovoru tako piše!
Posmatram ljude oko mene.
Potlačene,
Prevarene,
Leže k’o da ih je strefio grom…
Šta je sad ovo?
Štokholmski sindrom!
Otkud na Kališu takva forma?
Mi smo daleko od Štokholma!
Do Štokholma je hiljadu milja,
Gde baš na nas da nacilja?
Kako su uspeli da zbare
Nas – taoce i njih – otmičare?
Da se toliko opičimo
Da ih slavimo i da im kličemo?
Izluđuju me ovi što žele
Da nam povlače paralele
Između vuka i lovca,
Poreznika i veletrgovca
Ili otmičara i taoca…
Kad bi vas lično neko natakao
I pretvorio vam život u pakao,
Na kom to stupnju krajnjeg očaja
Bi ste vi ušli na velesajam?
