Problem nastaje onda kada igranje igrica postane važnije od stvarnosti, kad dete više vremena i energije ulaže u igricu nego u sopstveni život.
Piše: Jelena Višekruna, pedagog
Da li i koliko verujemo u to? Mislimo li da se to nama i našoj deci neće desiti?
Kada primetimo prve znake?
Problem nastaje onda kada igranje igrica postane važnije od stvarnosti, kad dete više vremena i energije ulaže u igricu nego u sopstveni život.
Kad sedenje ispred ekrana dominira životom našeg deteta i kad prioritet nad svim životnim aktivnostima imaju igrice ili društvene mreže i uviđamo da je dete popustilo u školi i zanemarilo sve druge obaveze, postaje očigledno da nešto nije u redu i proglasimo kompijuter kao glavnog „krivac“ za to.
Danas se ne može zamisliti život bez interneta, kompijutera, telefona jer nam sve to mnogo olakšava život. Tako treba i da bude. Lakše i brže dolazimo do informacija, lakše se komunicira… puno koristi, ali sa druge strane i opasnost da sebe, svoj život, svoje snove podredimo internetu, društvenim mrežama, igicama itd.
Bolesti zavisnosti nisu novina, poznato je da neki ljudi mogu biti zavisni od hrane, alkohola, droga, seksa, ali ono što jeste novina to je tzv. ne hemijska zavisnost – „elektronski kokain“ gde spada i igranje igrica, a to je potvrdila i svetska zdravstvena organizacija.
Ova zavisnost, koje još i nismo u potpunosti svesni polako ali sigurno osvaja sve više i više mozgova naše dece.
Kreće vrlo naivno, takoreći od rođenja, da bi beba bila mirna pustimo joj neku pesmicu, ali ne da sluša nego da gleda u šareni ekran (što šarenije i što veselije to bolje), da bi lakše zaspala, bolje jela, da bi bila mirna u restoranu, kod kući dok mama i tata obave šta imaju… Kad beba malo poraste onda već i sama zna da traži i da uključi šta želi da gleda, na ponos svojih roditelja „malim slatkim prstićem tačno zna gde treba da pritisne“…a onda kreću crtaći, filmići, igrice sve u istu svrhu, da bude mirno, da se zabavi dok putuje, dok čeka itd.
Šta mislimo da se time postiže? Znamo li za posledice?
Dok je dete okupiramo raznim interesantnim sadržajima ono je mirno ali mu je zato realnost dosadna.
Kad gledam u ekran lepo mi je, prijatno, kad pređem nivo u igrici zadovoljan sam, kad osvojim neku teritoriju uspeo sam, pojačava se nivo hormona sreće, malo dopamina, malo endorfina i direktno šaljemo dete u zavisnost. Mozak podstiče lučenje hormona sreće i dete zapravo postaje zavisno od tog osećaja.
Da bi se razvijao, mozak mora biti stimulisan. Kada su određeni delovi mozga aktivni jer je dete angažovano u određenoj radnji, u tim delovima se povećava broj veza između moždanih ćelija. Na ostale delove koje ne koristimo, koji nisu stimulisani pada prašina tj. u njima se smanjuje broj sinapsi, odnosno veza između ćelija. Ne samo da se mozak ponaša ekonomično, već je i plastičan jer nema unapred zadatu strukturu koja je nepromenljiva, već se menja u skladu sa potrebama – neuroplastičnost mozga. Dakle, imamo „moć“ da menjamo strukturu mozga.
To znači da će struktura detetovog mozga u izvesnoj meri zavisiti od načina vaspitanja, odnosno od vrste uobičajenih aktivnosti deteta. Zapravo jačaju one funkcije koje se najviše koriste a druge slabe.
I zaista, kada gledamo iz ove perspektive, moramo se složiti da uticaj digitalnog okruženja na dete može biti veoma veliki.
Često se zavaravamo time da deca igraju „pametne“ igrice koje razvijaju logično mišljenje i koje su strateške. Samo što ne mislimo na to koliko nam te logike i strategije virtuelnog sveta imaju smisla u stvarnom životu u kom treba pričati, pregovarati, razgovarati, misliti…
Naučimo našu decu da budu junaci u svom životu a ne u svojim igricama. Nek razvijaju sopstvene strategije, one životne, koje će ih činiti herojima svojih postignuća. Naučimo ih da prelaze sopstvene zacrtane nivoe kako bi se osetili dobro i bili zdravi. Treba da ih suočimo sa životom, takvim kakav jeste, ni suviše lak ni težak, takav kakav je. Neka znaju da ne mora uvek biti prijatno i ugodno.
U suprotnom, dete koje postaje ili je postalo zavisnik od video igrica ili interneta gubi kontrolu nad svojim vremenom pa i svojim životom.
Zanemarivanje obaveza i lošije ocene su samo neki od prvih vidljivijih simptoma. Javlja se impulsivnost i nesposobnost odlaganja zadovoljenja želje kao i nedostatak socijalnih veština i antisocijalno ponašanje.
Dete se povlači, oseća nelagodu, nemir, napetost, anksioznost, mrzovolju, depresiju, agresivno je. Jedino zadovoljstvo oseća kad je ispred ekrana.
Na kraju ova zavisnost može da vodi u psihotičnost, da se ne pravi razlika između stvarnog i virtualnog sveta.
Ima mnogo razloga da se zamislimo i konačno postavimo jasne, vidljive granice našoj deci kako bi sutra bili junaci u svojim životima a ne u svojim video igricama.
Izvor: Praktika.rs
