Već vekovima se ponavlja na Balkanu ista priča. Jedni se trte da budu što bliži sa Rusima, koje smatraju velikom braćom, a drugi da se dodvore zapadnim zemljama, pa su neki frankofili, pa germanofili, ili anglofili, ili romanofili, a treći uporno preko raznih religija grade svoje veze u Istanbulu, ili Jerusalimu i na drugim mestima i tako sve do onih koji su pripadnici ultra-nebeskog naroda i tako sve u krug.
Uticaja ima sa svih strana, ali se pažnja skreće sa vojnih baza i očigledne okupacije na sasvim drugu stranu, pa se odomaćeni pajaci reklamiraju iz sve snage. Obaška što su neki i fizički i psihički defektni (a često i bez duše), oni znaju snagu medija i zloupotrebljavaju je na svoj nasilničko-agresivni način da bi ubedili državljane zemlje Srbije da nije tačno ono što se vidi, čuje i oseća, već šta oni kažu. Moralna degradacija celog naroda se jasno vidi po splavovima, predizbornim paketima, plaćenim i ukradenim glasovima i opštoj ravnodušnost na svaku zlo. Još kad poglavar crkve izjavi da je sam bog poslao demona na zemlju, postaje jasno da nema granice više zločinjenju. Obrisane kao gumicom.
Ali, zamislimo se nad pitanjem šta bi se desilo kada bi Evropa rešila da se mane na kratko ucenjivanja i raznih podmićivanja i kada bi svoj delatni ekonomski prostor proširili i na Balkan koji je vekovima čuvao granicu njihovom blagostanju. Iako se to najverovatnije nikad neće desiti, jer kojoj se na pupak stavlja ta se u kuću ne uvodi, bilo bi jako zanimljivo šta bi se desilo da odjednom nestanu sve granice i da za početak protok ljudi bude povećan? Da li bi podcenjeni ljudi sa ovih prostora pohrlili u luksuz koji je bio imperativ i u čije ime su se na Balkanu, koji je neposredan komšiluk, proizvodili ratovi sa ogromnim brojem žrtava? Najverovatnije bi, jer kad si stranac u svojoj zemlji gadno je, a kad si stranac u tuđini to mu nekako dođe prirodno, pa ako si već stranac onda je bolje da budeš stranac u Stranlandu (Straniji…), nego u svom dvorištu.
Pored masovne bežanije verovatno bi morale da se spuste cene u zemlji Srbiji, a ukrkala bi se gomila azilanata, migranata i ogroman broj Šiptara. Koliko god izbegavali tu temu, kao i najveću američku vojnu bazu van njihove zemlje, činjenica je da postoje i jedni i drugi i da nemaju nameru da se povuku, ili da u ime mira i sveopšte sloge spuste oružje bar na trenutak. U stalnom su ratnom stanju i ova vukojebina im je zapala za oko zbog svog izuzetnog geo-strateškog položaja. Sve u svemu, nastalo bi prilično veliko sranje, što u smislu seobe, što u smislu zemlje pod okupacijom, što u smislu šiptarskog ekspanzionizma, pa bi se posledice evropske odluke da ovu državu primi u svoj političko-ekonomski savez najverovatnije vratile njima kao bumerang poput onih koje osećaju sa raznim migrantima iz zemalja koje su pokidali zbog jeftinije nafte.
Ovdašnji prostor bi se naglo ispraznio, jer bi odjednom pan au chocolat i Weisswurst postala omiljena hrana prosečnog Srbina koji je „slučajno“ zapalio, jer mu je nakačeni jaram bio previše težak. S druge strane treba da se uzme u obzir da se poodavno zemlja Srbija reklamira drugima kao mesto gde se za male pare jebavaju lepe žene, gde su kvalitetna droga i alkohol dostupni u svim oblicima i tako bi se cela zemlja pretvorila u veliki jebarnik za razne debile koji u svojim zemljama nikad nisu došli u priliku da čuju (makar i lažne) uzdahe lepotice u cvatu. Sve to se već decenijama dešava i pored toga što smo eksperimentalni teren za najrazličitije oblike psihološkog ratovanja. Ali, mi to ne vidimo i ne čujemo i ne osećamo, jer zevamo kao debili u „prozor u svet“ odakle nam sipaju svoje fraze, frazice, ideje i osećanja (kao da nekog boli kurac za to). Nastao bi potpuni haos i bilo bi dobro, jer kad je grana trula treba da se odseče, a očigledno je da samo mali broj „odabranih“ uživa u komforu koji su stvorili sebi na račun naroda u državi u kojoj žive. Jasno je da se ne bi odrekli svojih krađom, prevarama, lažima, pa i ubistvima stečenih dobara, te bi se privatne policije još jače trudile da ih zaštite i bilo bi zanimljivo gledati kako neki Milivoje briše zamašćene brkove u Nici, dok se istovremeno siluje njegova mila mu sestra od strane migranata koji su u svom religioznom pohodu. Sve u svemu, iluzija da ovoj zemlji nije već pre trideset i više godina određeno mesto i namena se održava, ali kad bi kojim slučajem postali deo bilo koje zajednice (evropske, evroatlantske…) prosečni Radojica ne bi mogao da se šeta tuda kao gospodar vasione, već bi bio građanin drugog reda i grabio bi ono što može od života, a već ubrzo bi se desilo da njegovi naslednici gledaju na zemlju Srbiju kao na egzotično mesto odakle su došli njihovi preci i dalje se ne bi obazirali šta se dešava. „Bele pčele“ bi postale resurs raznih zemalja (što je već u velikom broju slučaj), pa bi se sa nostalgičnom setom sećali zemlje svojih predaka po raznim klubovima koji su napravljeni u tu svrhu kao što to čine i sada dok đipaju uz moravac merkajući ispod oka snašu kojoj bi se zavukli u međunožje. I tako…
