Promiču originalni snimci. Moje rođenje povećava broj dece na četvoro. Nas troje smo od istog oca i iste majke. Najstarija, Zaga, rođena je u porodici Božić negde oko Olova. Moja sestra-rođaka Zaga, od oca ubijenog za vreme rata, od majke, ubijene trudnice probodene i zakovane bajonetom za vrata. Ugašena dva života jednim bajonetom. Milujući svoju mrtvu majku, utopila je haljinu, kosu i lice u njenu krv… Ratno siroče je bila moja Zaga. Od nas troje rođenih, ja sam bila najmlađa. Zaga je bila deset godina starija od mene i godinama sam je zvala teta Zaga, iako mi je bila sestra. I kasnije, kada sam odrasla, dugo sam je tako zvala. Možda, tek negde oko svoje petnaeste godine, počela sam da je zovem samo imenom. Bila je visoka, vitka, lepa i uvek se smejala široko. Nehotice je taj osmeh otkrivao zdrave sve njene zube. Taj osmeh još u meni živi veoma jasnom, blistavom slikom.
Nakon rata, obzirom da se moja majka, a njena tetka, „najbolje“ udala, uz saglasnost mog oca, jedinog u porodici sa stalnim primanjima, dovedena je u naš podstanarski stan. Znam samo da je bila tu kada sam počela da saznajem o sebi. Radila je sve poslove u kući, čuvala nas decu, išla na pijacu, prala sa tetkom veliki veš, peglala ga, prala prozore… Bila je u stalnom poslu i stalno široko nasmejana. Pred spavanje, a nas četvoro je spavalo u bračnom krevetu, Zaga je spavala u sredini i sa leve strane grlila mog brata, a sa desne moju sestru i mene. Imala je divan glas, malo grlen, razgovetan. Verovatno je zbog toga njen šapat nama bio vrlo razumljiv. Tako nas je uspavljivala. Jedne noći me je mučio ružan san i svu drhtavu, tog trenutka, Zaga me je uzela u ruke, savila kao malo dete, ljuljala… Dok sam se ja smirivala, ona je sve žešće plakala. Nije mi bilo jasno zašto, ali detinji san je bio jači i ja sam opet zaspala. Mnogo godina kasnije, taj prizor mi se vraćao iz dalekog vremena i gledala sam ga kao da se sada događao. U tim novim viđenjima starog, skoro zaboravljenog događaja, shvatila sam život moje Zage. Otac je poginuo na ratištu i njegovu smrt nije ni videla ni tako teško doživela, kao majčinu. Dva preplašena oka iz najtamnijeg ugla sobe u polumraku gledala su stravičnu smrt majke i nerođenog brata ili sestre. Ne mogu ni da zamislim kako je to doživela i preživela. Posle je prošla zbeg i prešla Drinu sa ostalom preživelom rodbinom. Veliki deo rodbine je otišao u Vojvodinu, a ona je došla u jugoistočnu Srbiju da živi sa nama, gde je moj otac započeo službovanje kao oficir JNA.
Sada, kada rekonstruišem njen život, shvatam da je ona najviše osetila torturu moje majke. Mnogo je sada bolje razumem nego nekada – ja sam bila od svoje majke neželjena, a ona nikada voljena. Dva bajoneta u nama. Koliko je „lepo“ živela kod svoje tetke „dobročioniteljke“, govori podatak da se udala u šesnaestoj godini! Narator naglašava „u šesnaestoj godini!“. To je bio njen prag iz jedne u drugu slobu – od jednog teškog napornog života, odjednom je u šesnaestoj godini postala žena. U petnaestoj godini svi smo otišli kod mnogobrojnih rođaka u Banat i tamo su joj „sočili“ Gruju. Bio je visok, lepo razvijenog tela, muške lepote. Videli su se dva puta. Treće viđenje je bilo početak njihovog bračnog života. Njena tetka je uspeh Zagine udaje pripisivala sebi. Nije nikada shvatila ili nije htela da prihvati da se Zaga oslobodila rintanja, sluganskog odnosa moje majke prema njoj. Grujo je bio relativno dobar i prostodušan čovek, ali mnogo ljubomoran.
„Zago, zašto si gledala u onog, što si se smejala kada se onaj nasmejao, što te onaj onako gledao…“ – neumorno je ispitivao, a Zaga odgovarala da nije ni videla tog čoveka, niti se nasmejala, a ko je gledao u nju, ona nije videla. Onda bi Grujo popio koju rakijicu i sav crven u licu nastavljao sa upornim ispitivanjem. Veoma čudno, ali Zaga je pričala u snu. Ne, onako nešto bez veze, nego je mogla da vodi konverzaciju! Jednom prilikom, ustala sam da popijem vodu i kroz odškrinuta vrata njihove spavaće sobe videla Gruju kako sedi u stolici. Zaga spava i priča sa njim. Grujo pita: „Zago, jesi se srela nasamo sa nekim muškarcem?“ Kako nije dobio nikakav odgovor, Grujo je još nekoliko puta ponovio pitanje, a onda se začuo otegnut, pospan glas moje Zage: „
Nisam… nasamo, nisam…“ Sutradan sam joj reka šta sam videla i čula. Prvo smo se smejale kao lude, a onda smo se uozbiljile. Može slučajno zbog neke bezazlenosti da vrag odnese šalu, rekle smo i to leto, sam se po dogovoru, često uveče šunjala između moje i njihove sobe, da ako Grujo nešto pogrešno protumači, da mogu odmah da reagujem i probudim Zagu. Volela je Gruju, a Grujo nju, ono „baš“. Dobra duša, moja Zaga. Ko je ne bi voleo? Bila je omiljena i među svojom i muževljevom familijom, na poslu, na ulici. Samo je moja majka stalno imala neke primedbe. Eto, udala se, jer je to htela „ono“, govorila je i kada se setim tih reči i danas se naježim. Ali, Zaga, vičem sebi: „Bila je još uvek dete!“ To ponavljam i danas, to u punom smislu shvatam sada, trideset šest i po godina posle njene prerane nasilne smrti. Stradala je u svojoj 39. godini, pregažena na zrenjaninskoj ulici. Ubica se nije zaustavljao i nikada nije pronađen. Posle četrnaest dana kome, njen kratak život se ugasio. Njen mučan život je u najboljim godinama je zbrisan u krvavoj mrlji. Jedini uspeh u njenom životu je bilo rođenje jedinog deteta, voljenog sina. Bogu hvala, on ima dve ćerke, (jedna od njih se zove Zaga) i ima četvoro unuka. To su stvorili Zagin voljeni sin i snaja koja nosi lepe uspomene na nju, iako nisu živele dugo zajedno.
Glas naratora zatim opisuje druge životne situacije. A ja ga više i ne slušam. Preskačem vremensku distancu od čitavih 36,5 godina. Kada je izumrla, nisam otišla na sahranu. Bila sam pred samim porođajem sa detetom. Negde, tih dana kada sam rodila, Zaga je izdahnula.
Sramota me je. Stid me veliki davi, steže mi grudi kao pod neumoljivom presom. Prepuna svojih poslova, svog života koji je dolazio do ivice nepodnošljivosti, kad bih ostajala sama u stanu, imala sam svoj obred. Iznosila sam tri slike i ređala ih. Prvo je bila slika moje Zage, pa mog rođenog brata, do nje moje rođene sestre. Započinjala sam da šapućem žalopojke, a onda sve jačim glasom kukala od bola, po milioniti put sam ih sve troje pitala zašto su me napustili, zašto su me ostavili samu…zašto su tako mladi otišli, znaju li oni kako ja živim, kako je meni bez njih…a imala sam ih, morali su da se bolje čuvaju…nisu bili fer prema meni… Bilo nas je četvoro! Zatvorili su njih troje vrata svojih kuća za mene, zaključali ih i zazidali mermerom crnim, hladnim, beživotnim… Molim posebno Zagu da mi oprosti što za sve ove godine nisam otišla na njen grob. Snosim svu krivicu i kriva sam, kriva! Obećala sam joj da ću joj ove godine doći na grob da se ispričamo. Ali, neka zna, a sigurna sam da zna, da je nisam zaboravila i nikada odlvojila od sestre i brata. Molim je da mi oprosti. Iako joj nisam otišla na grob, uvek sam palila tri sveće, duša nije tamo gde je telo sahranjeno; uvek sam u posebnoj koverti držala njihove tri slike i nikoga nisam bolom odvajala. Sve troje me isto bole.
