Na turističkoj mapi koju je svako od nas iscrtao u skladu sa sopstvenim afinitetima, mogućnostima, željama i potrebama, postoje mesta koja smo mogli zaobići, ona pred kojima ostajemo ravnodušni ali bi se (možda) mogli zaljubiti u njih kada bismo im posvetili više vremena i ona u koje se zaljubljujemo i na prvi i na drugi i na svaki sledeći pogled. I ostajemo zaljubljeni u njih nezavisno od dužine udisanja njihovog vazduha.
Nikada mi nije bilo jasna ona „vidi Napulj pa umri“, ali su u grupi sa kojom sam davno obilazila ovaj grad bili ljudi čiji je zaista bio životni san da ga vide. Kao što su, opet, neki drugi ostvarenjem svojih snova smatrali to što su hodali između egipatskih piramida koje su, doduše, ostavile veći utisak na mene nego Napulj, ali iskrena da budem, to je bilo nekako ovako: videla sam svetsko čudo, ni prvo ni poslednje i… to je bilo samo to. Uostalom, kao ni sam Kineski zid.
A onda mi je, trećeg dana ove godine, pred jednim malim mestom za koje i dalje ne znam je li uistinu grad, gradić ili tek seoce, bukvalno zastao dah.
Portofino.*
Jedan od bisera ne samo Italije već, ako kao neko ko je video manje (od) sveta nego što nije (još) uspeo da vidi, smem da tvrdim, čitavog tog lepog sveta. I ako na osnovu ovog priznanja možete da mi verujete.
Srednjevekovno italijansko ribarsko selo-mala luka, danas pretvoreno u elitno turističko mesto, sinonim za luksuz, u kojem odmor od vreve svakidašnjice mogu sebi da priušte oni kojima nije ništa da plate prenoćište ili polupansion od 200 do 1000 e, ima nešto više od 500 stanovnika. Jedno je od najromantičnijih mesta na italijanskoj obali, onoj na kojoj i inače ova vrsta lepote pred kojom zaustaje dah, ne manjka.
Nalazi se u nacionalnom parku na četrdesetak kilometara od Đenove, u Ligurijskom moru na koje se pruža prekrasan pogled sa (bar) jedne od terasa sa koje smo ga mi gledali… nisam proveravala, ali mi se čini da je pogled istovetan, ako ne i bolji, sa svake od terasa ovog mediteranskog bisera. I iz svakog hotela.
Posebna čar ovog preslatkog slikovitog mestašca su kuće okrečene različitim pastelnim bojama,koje su delovale ama baš kao iz bajke, oivičene mnoštvom svetljki koje su zasijale tog 3. januara, dok se sumrak spuštao nad ovom lukom, a mi je bezvoljno, ali puni utisaka, napuštali.
I po tim pastelnim bojama, kao i po tim predivnim terasama, po savršenom pogledu na zalazak sunca, Portofino se izdvaja od svih ostalih sela, pa i ribarskih, na svetu. Koliko je uporedivo sa Ćinkve Tere... o tome mogu tek kada me put odvede ponovo u ovaj kraj. Ovoga puta, nažalost, u taj jedan dan za lepote ovog dela Italije na povratku sa Azurne obale, stali su samo Đenova (delimično), St Margarita Ligurija (usputna stanica do Portofina) i ovo parčence raja, koje je jedino grupici od petoro putnika iz prepunog busa bio izabrana odrednica, odnevši primat nad đenovskim delfinarijumom i tamošnjom trgovinama.
Mogu samo da pretpostavim kakav je utisak dok se Portofinu brodićem približavate iz pravca Sveta Margarita Ligurija… nažalost, zbog neodgovarajućih vremenskih uslova za plovidbu, mi smo doputovali autobusom. Da smo imali malo više vremena, slobodno smo mogli i pešice tih nekoliko kilometara. A da smo imali još malo više vremena, ne bi nam izmakle ni Ćinkve Tere.
Znamenitost Portofina je i Crkva San Giorgio iz 12. veka. Nalazi se na brdašcu s pogledom na luku. Tokom Drugog svetskog rata bila je uništena, ali je potpuno renovirana.U skromno uređenoj unutrašnjosti ove crkve čuvaju se relikvije zaštitnika grada, Sveti Đorđe, po kojem je i dobila ime.
Kažu da za svoj sadašnji status elitnog mesta za odmor, odredište najvećih svetskih bogataša, mesta koje svetske zvezde biraju za proslave jubilarnih rođendana, savršene lokacije za uživanje, sinonima za italijanski glamur u čijim šarenim kućama su smešteni najskuplji butici… Portofino treba da zahvali glumcu Reksu Harisonu, koji ga je popularisao kao ponosni vlasnik vile u njemu. Tek kasnije imanja su tu stekli Dolče i Gabana, Đorđe Armani i drugi. U njemu su letovali Liz Tejlor, Klerk Gebl, Fridrih Niče… Madona slavila 50. rođendan.Butike otvorili svi oni čija garderoba spada u „potpisanu“.
Uz prekrasan pogled na Ligurijsko more,
pomenuti zalazak sunca nad kojim zastaje dah, neposredno pre Crkve Sv Đorđe,
prelep i sam grad, njegove šarene kuće i predivan mali trg na samoj obali i ujedno centru mesta (na kojem se odvija čitav društveni život i sve manifestacije),
za Portofino su vezani i pojmovi – fantastična mediteranska kuhinja, kuće urezane u litice, nacionalni park sa besprekorno čistom vodom… mesto, dakle, gde se i oči i duša i pluća i bukvalno sva čovečija čula napajaju lepotom.
Dolče vita u pravom smislu.
Nad lukom dominira dvorac Castello Brown (oprostite, nigde ne nađoh ni kako se izgovara, a ni kako se piše po Vuku). Sagradili su ga stari Rimljani, a posle dužeg perioda gusarskih napada i stalnih promena vlasnika, za 7000 lira kupio ga je britanski konzul. Nakon renoviranja sredinom prošlog veka prodat je opštini Portofino i pretvoren u muzej. Zahvaljujući tome postao je sedište ovdašnjih kulturnih zbivanja.
Do prekrasnog vidikovca sa kojeg se pruža jedan od najfantastičnijih pogleda na zalazak sunca (ubedljivo najlepši sam videla u Sahari), povela nas je staza pokrivena crvenim tepihom, koja se produžuje u neku vrstu polustrme uličice popločane kamenčićima verovatno izvađenim iz mora u samoj luci.Sa obe strane staze prizivaju prodavničice suvenira. Magnet za desetak evra, sitnica.
Jedno popodne je dovoljno tek da se oseti dašak svega onoga što sam navela kao odrednice Portofina. Čitav jedan dan, pretpostavljam, takođe bi bilo malo da se upiju sve divote koje ga krase, ma koliko da je samo mesto malo. No, iskrena da budem, kao završnica jednog… pa hajde da kažem lošeg izbora putovanja nazvanog „Doček Nove 2018. na Azurnoj obali“ (lošeg u tom smislu da od čuvenog trojca Kan, Nica, Monte Karlo, po danu i bar nešto od grada… vidite jedino Kan, odnosno Srpsku ulicu, Kroazetu, pijacu, luku i malo parče obale), Portofino vam dođe kao pravi melem za ranu. I onda kada prođu, evo bezmalo dva meseca, zaboravite i tu kansku a našu, ulicu koju i ne vidite jer se renovira i ta dva sata Nice koju kao da niste ni videli u tom mraku, ni taj neki Menton i tu neku fabriku parfema koje ste komotno mogli i da preskočite, jer ste se uostalom davno zarekli da „nikada više“ nećete da nasednete na tu vrstu poseta… bilo čemu što se zove fabrika (svejedno da li papirusa, kloazonea, sapuna i koječega još), a što zapravo služi jedino tome da vam pokažu kako se nekada pravilo to nešto, što posle pokušaju da vam prodaju „po fabričkim cenama“. I pamtite ono jedino što ste uistinu videli… Portofino i onaj mali, ali tako vredan deo Đenove.
Kako doći u Portofino?
Agencije odlazak u Potrofino nude kao fakultativni izlet, naravno u slučaju da se prijavi dovoljan broj punika, po ceni od 30 e. Mi smo imali sreće da su naši saputnici bili zainteresovani za neke druge sadržaje u Đenovi, pa smo se u ovu divotu zaputili sami.
Povratna vozna karta do St Margarite staje 7,20 e.
Brodovi odatle za Portofino tog dana nisu saobraćali pa smo sačekali bus, jedno pola sata. Kolko da razgledamo i ovu luku, mestašce koje takođe spada u kategoriju italijanskih „obojenih gradića“.
Cena karte, jeftinoća, posebno u poređenju sa 90 e za nas petoro, koliko nam je tražio taksista, vlasnik kombija. Povratna je koštala 5 e. Doduše, nismo imali vremena… a možda i jesmo, ali nam je manjkalo hrabrosti da rizikujemo čekajući poslednji bus za povratak, pa smo predah ostavili za St Margaritu. Kolači u poslastičari-piceriji bili su industrijski, pica đene-đene, a sladoled koji se pred kupcem umače u vruću čokoladu.. da vam kažem kao vrsni poznavalac ove poslastice, slobodno možete preskočiti. Isto kao i kapućino.
Ali zato, Portofino… ah, Portofino, nikako nemojte propustiti.
*Ova omiljena lokacija turista naviklih na luksuz, nekada ribarsko seoce, u doba Rimljana nazivano je Portus Delphini, zahvaljujući mnoštvu delfina. Otud i sadašnji naziv.
