Ma poželi želju,
možda ti se ostvari
kroz nirvane moje apsolutnosti –
ti, prohodniče poželjni,
u svojoj lažnoj ilustraciji.
Ogorčenost opslužuješ kroz opor ukus na usnama,
uz opojno vino na kafanskim stolovima
prekrivenim damastom što miriše na ruže:
crvene, najlepše, prožete nevinošću,
uzgajane do najlepše izvajanosti.
I postadoh buntovnik glasni,
bez imalo strasti,
kože istetovirane bezbojnim mastilom,
bez cveća i drveća –
priroda ga sročila, slila, pretočila.
Pokidah konopce kroz čvornate krajeve,
sa sidrom što vuče ka dnu.
Izlaz pronalazim.
Muljem prekrih školjke lepeza otvorenih,
bisere bele nude.
Buntovnički svetlost grabim,
halapljivo, bez dileme,
kroz osvrt na svitanje lepše životne poeme.
